DVE SRPSKE KNJIŽARE U XIX VEKU I NJIHOVA ULOGA U POPULARISANJU POLJSKE KNJIŽEVNOSTI

[Slavistika, 1997, I]

Ova se tema samo uslovno može svrstati u međuslovenska književna poređenja. Reč je zapravo o pokušaju da se sagleda deo kulturnoistorijskih uslova u kojima se sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka odvijao prijem stranih književnosti na našem terenu. Na primeru prevoda iz poljske književnosti skrenućemo pažnju na prelomne momente u srpskom izdavaštvu, koji su za našu sredinu značili početak moderne bibliokomunikacije, a time i istinskog objedinjavanja nacionalnog kulturnog prostora.

*

Sedamdesete i osamdesete godine XIX veka nisu vreme homogenog razvoja srpske kulture uopšte, a književnosti napose. Pre će biti da je reč o stupnjevima ili fazama: sedamdesete su godine svojevrsne akumulacije i pripreme za sveopšti uzlet osamdesetih. Novorođeni pragmatični duh, neposredno vezan za evropski pozitivistički preokret, ispoljio se kroz organizovan rad na izgradnji realističke norme u srpskoj književnosti. U tome je, svakako, prednjačio veliki reformator Svetozar Marković kao i krug koji se postepeno stvarao oko njega.[1] I prevodilaštvo toga doba dobilo je programsku funkciju: to je postao put za organizovano upućivanje naše publike na duhovne osnove onovremene Evrope. O tome dosta rečito govori, na primer, zalaganje Pavla Markovića Adamova za taj oblik književnog rada:

Istina [je] da su izvorna dela ogledalo narodnog života i merilo književnosti mu, no opet se ne smemo ograditi od valjanih umnih proizvoda stranih nam naroda. I narodi koji su kud i kamo dalje izmakli bogatstvom književnosti od nas Srba neprestance prevađaju dela sa drugih jezika u svoj, te i kod njih skoro nadmaša broj prevoda broj izvornih proizvoda; pa nije ni to retka pojava da jedno te isto delo iziđe u više prevoda.[2]

Da se tim putem krenulo odista ozbiljno – pokazuje impozantan korpus prevodne književnosti kojim će potkraj osamdesetih raspolagati srpski čitalac. Ono što je prevedeno za samo dve decenije – sedamdesetih i osamdesetih godina – gotovo da premašuje sve što je na tom polju učinjeno od početka veka. No i u tom poslu počinjalo se u osmoj deceniji iz osnova – od uzdizanja kritičkog metoda prirodnih nauka; kao primer za to mogla bi poslužiti, npr., Hekelova Prirodna istorija postanja (prev. 1875), Darvinov Postanak fela (1879) ili Renanov Život Isusov (1872).[3]

Književni život sedamdesetih godina uobličavali su, razume se, u prvom redu književni časopisi, i to kao generatori nastajuće književne norme. Pa ipak, stub sveukupnog književnog života jedne sredine jeste bibliokomunikacija, odnosno opticaj knjige u najširem smislu. U tom pogledu sedamdesetih godina došlo je do kvalitativnog napretka koji je za posledicu imao u prvom redu omasovljenje recepcije nacionalne književnosti, ali ništa manje i stranih, slovenskih i neslovenskih. Tada su kod Srba, naime, nastale prve zanatske knjižare koje su poslovale kao izdavačka preduzeća, odnosno rasturale knjigu na savremeniji način – putem kataloga, tj. nuđenja gotovih naslova čitalačkoj publici. To su knjižare braće Jovanovića u Pančevu i braće M. Popovića u Novom Sadu, čija je delatnost i predmet ovoga rada.

*

Kod Srba sa obe strane Save i Dunava početkom sedamdesetih godina XIX veka knjižarstvo i izdavaštvo u današnjem smislu bilo je, zapravo, tek u povoju. Pisci su do toga vremena uglavnom sami izdavali svoja dela, bilo putem pretplate, bilo zahvaljujući donatorima, a čitaoci su se knjigama snabdevali uglavnom preko sakupljača pretplate ili ređe neposredno preko autora, obaveštavajući se iz oglasa u dnevnim listovima i časopisima. U svojoj knjizi Srpska knjiga, njeni prodavci i čitaoci u XIX veku Stojan Novaković ovako opisuje stanje srpskog izdavaštva pedesetih i šezdesetih godina:

Uopšte uzimljući izdavanje knjiga u evropskom smislu, s izborom iole kritičnijim, nije moglo da se utvrdi. Tim knjigama ostao je neprestano na raspoloženju i dalje način mecenatstva ili prenumeracije. Te knjige nisu još u srpskom narodu imale "sreće" da se puste same u svet tražeći čitaoce: njima je čitaoce valjalo naći unapred.[4]

Dakle, da bi se bilo šta učinilo na polju kulturnog preporoda u duhu savremenih evropskih tokova, da bi se ozbiljnije uticalo na širenje prosvete, morao se – kako god to prizemno zvučalo – hitno rešiti problem knjižarskog prometa, pa je to postalo pitanje kulturne misije i patriotskog duga.

O tome do koje je mere problem bio aktuelan svedoči i činjenica da se Srpsko učeno društvo počelo njime baviti još 1867, kada je Novaković kao sekretar Društva podneo poseban referat o potrebi reorganizovanja i jačanja knjižarske trgovine u Srbiji[5], kao i to da je pri Ministarstvu prosvete osnovana posebna komisija sa zadatkom da reši pitanja trgovine knjigom.

Izuzetne zasluge u tom poslu imala su braća Jovanovići iz Pančeva, Kamenko (1845-1916) i Pavle (1847-1914), obojica trgovci, ali i predani nacionalni radnici. Pošto je Austro-Ugarska na granici prema Srbiji ometala promet srpske knjige, kod braće Jovanovića vrlo se rano javila ideja da otpočnu knjižarski posao. Sačuvano je pismo Kamenka Jovanovića Srpskom učenom društvu od 2. aprila 1868, u kojem se poziva na spomenuti Novakovićev referat i moli za preporuku kod Ministarstva prosvete:

Čestiti zbore, Srpsko učeno društvo dade, u svom poslednjem skupu, glasa davno obećanoj potrebi da se ustanovi knjižara, koja ne bi samo mestne već narodne potrebe podmirivala, te time krčila put za potonje vreme, služeći sada ujedno i kao posrednica razdvojenim delovima našega naroda i kao obrazac za docnije knjižarnice. Ja se reših latiti toga rada...[6]

Posle dugotrajnog birokratskog otezanja, molba je najzad 1870. odbijena, ali braća Jovanović nisu odustala od svoje zamisli. Osnovali su u Pančevu najpre srpsku štampariju, a potom i knjižaru koja je počela s radom 1872. godine. Otvaranje ove knjižare pozdravila je "Zastava"[7], a nekoliko meseci kasnije u "Pozorištu" Antonija Hadžića čitamo:

Braća Jovanovići u Pančevu otvorili [su] novu knjižaru koja će se starati da sve naše potrebe podmiri i da osim toga izdaje i dobra dela koja će narodu i narodnoj prosveti od koristi biti. Tim radom svojim steći će braća Jovanović priznanja i zahvalnosti u sadanjeg i potonjeg naraštaja, ako u tom svom plemenitom poduzetku i istraju.

Nova knjižara je – veli dalje anonimni autor – "i u ovo kratko vreme svoga opstanka pokazala da je pošla dobrim putem koji će na bolje okrenuti naše književne prilike".[8]

I odista, knjižara braće Jovanovića je već 1879. imala vredan jubilej: stoti objavljeni naslov. Tim povodom objavila je katalog sa danas dragocenim predgovorom, iz kojeg doznajemo:

Davno je tome kako u nama potiče želja za srpskom knjižarom. Kako je srpska književnost kitajskim zidom na onu i ovu stranu podeljena bila, te obično književni proizvodi onostrani ovde, a ovostrani tamo nepoznati ostajahu, to bacismo svoj pogled na Srbiju, da odande na izjednačenju srpske knjige, rasturajući sve podjednako, poradimo [...]. Tek 1872. god. pođe nam pri razvojačenju Krajine za rukom da stvorimo svoju davnašnju zamisao.[9]

Prethodnih iskustava nije bilo mnogo, a put je tek trebalo utirati:

Mi se morasmo osloniti jedino na naše poznavanje kako naroda, njegove okolnosti i otud proističući potreba, tako i srpske književnosti. Stoga uložismo sav trud i znanje. Širili smo veru u mogućnost takvog rada, i dizali, i krepili [...] volju.[10]

Najambiciozniji projekat ove knjižare, međutim, dolazi na sam kraj decenije. Od 1. oktobra 1880. braća Jovanović su pokrenula "Narodnu biblioteku" koju je uređivao Đorđe Popović-Daničar (1832-1914), a u kojoj je svakih četrnaest dana izlazila po jedna sveska, odnosno godišnje po jedno kolo od 24 sveske. Polovinu dęla iz ove biblioteke činila su srpska, jednu četvrtinu slovenska, a drugu neslovenska.[11] Do 1895. godine, kada je prestala da izlazi, "Narodna biblioteka" je narasla na celih 216 svezaka i tako, vrednošću i količinom objavljenih dela, dala uistinu znatan doprinos kako domaćoj originalnoj, tako i prevodnoj književnosti.

Pančevačka "Narodna biblioteka" braće Jovanovića kod nas je prvi primer "ciljanja" na najšire slojeve čitalačke publike. Time se, iako je još uvek postojao institut pretplate, ipak prezentirala gotova knjiga, ona koja se prema Stojanu Novakoviću pušta "sama u svet tražeći čitaoce", a koja istovremeno svojim kvalitetom započinje (večitu i neravnopravnu) bitku sa "prostonarodnom", trivijalnom književnošću. "Narodna biblioteka" bi se tako mogla odrediti kao projekat masovne knjige za tržište, 'knjige za narod'. U tom smislu ona je i prvi ozbiljno fundirani pokušaj da se na srpski teren prenese iskustvo nemačkog izdavača Antona Filipa Reklama, čija je slavna Reclams Universal-Bibliothek počivala na revolucionarnom konceptu niske cene pojedinačnog primerka zahvaljujući velikom tiražu. Takav koncept koji je preuzela i "Narodna biblioteka" komplementaran je i sa promenama u srpskom književnom životu koje je sa sobom donela epoha realizma.

*

Tri godine posle Kamenka i Pavla Jovanovića, 1875, srpsku knjižaru u Novom Sadu osnovala su takođe dva brata – novosadski trgovci mešovitom robom Ćira i Đoka M. Popovići. "Zastava" je pomno pratila njihovu nameru da otvore još jednu srpsku knjižaru u Vojvodini:

Ovdašnji vredni trgovci i valjani Srbi braća M. Popovići otvoriće skorim ovde, uz svoju dojakošnju trgovinu, i knjižaru, naročito srpsku. Tim će doskočiti golemoj dojako u tom oskudici u našoj varoši. Želimo im sretan rad i uspeh.[12]

Nedugo potom na stranicama istog lista čitamo:

Obraćamo pažnju poštovanih čitalaca na oglas u ovome broju novootvorene srpske knjižare braće M. Popovića, za koju smo pređe već javili. Dobro uređene knjižare to su kao i dobro uređene pijace; one su na ruci kako svetu čitalačkom, tako i književniku – napredovanje im stoji do učešća prijatelja i potraživača knjige. Mi se doista možemo zaradovati što evo stekosmo i drugu svoju valjanu knjižaru te bar za knjigu da nam krajcara ne ide u tuđinsku hasnu.[13]

Novosadska knjižara ulazila je u izdavačke poduhvate krajnje postupno, čini se, dosta promišljeno. Braća Popović trgovala su udžbenicima, zemljopisnim kartama i učilima, a od početka osamdesetih godina davala su i štamparske usluge. Njihova radnja bila je i svojevrstan servis Društva za srpsko narodno pozorište – skupljala je pretplate za sezone koje je SNP provodilo u Novom Sadu, dobrovoljne priloge, a i distribuirala je Hadžićev list "Pozorište".

S vremenom počela su se pojavljivati i zasebna izdanja ove knjižare, koja su bila uglavnom dobro i ukusno opremljena. Uostalom, teško je bilo izići sa pravom konkurencijom "Narodnoj biblioteci". Knjižara braće M. Popovića u potpunosti je prihvatila novi princip rada nešto iskusnijih pančevačkih izdavača. Ona je na sličan način plasirala gotovu knjigu na tržište, iako se ograničavala na manje ambiciozne serijske projekte nego što je to bila "Narodna biblioteka". Braća M. Popović izdavala su npr. "Biblioteku za ženski svet", "Biblioteku za mali svet", "Biblioteku pozorišnih dela" i sl., ali i znatno veći broj zasebnih, vanserijskih publikacija.

Za razliku od pančevačkih knjižara, koji su uređivanje svoje "Narodne biblioteke" prepustili Đ. Popoviću-Daničaru, braća Popović su se oslanjala na preporuke učenih ljudi kad je reč o domaćoj knjizi, a na izbor prevodilaca kad je u pitanju strana.

*

Prva knjiga pančevačke "Narodne biblioteke" bila je Sterijino Davorje, a već druga – prevod: Husari na Polici Frana Erjaveca. Javnost je s velikom pažnjom očekivala najavljenu biblioteku, ali u prvom redu kao nacionalnu, srpsku, pa su mnogi, poput recenzenta u bečkoj "Srpskoj zori", bili razočarani:

Željno se iščekivala u srpskoj čitalačkoj publici prva sveska "Narodne biblioteke" i kad je izašla, bila je većina zadovoljna. [...] Svaki misleći Srbin se zaradovao tom početku, jer bi se izdavanjem naših starijih i mlađih pisaca dala svakom mogućnost da ih čita i upoređuje, a zna se da bez uporedne kritike ne može biti jasna pojma o značaju književnosti u jednom narodu. Knjižara je, istina, u svom oglasu rekla da će izdavati odabrane originalne spise i prevode, ali je svaki mislio da će "Narodna biblioteka" najpre doneti naše pisce, kao što joj i ime kaže, a tek docnije odabrane prevode.[14]

S vremenom je, međutim, taj i takav koncept prihvaćen i kod publike i kod kritike, te je tokom osamdesetih godina "Narodna biblioteka" izrasla gotovo u nacionalnu instituciju. Međutim, ličnost urednika biblioteke, Đorđa Popovića Daničara, dala je celom poduhvatu poseban pečat. Zmajev vršnjak, urednik "Danice" i "organizator književnog života" iz doba romantizma, kako ga opisuje Deretić[15], Đorđe Popović je, pre svega izborom dela kako domaćih tako i stranih pisaca, učinio "Narodnu biblioteku" ponešto konzervativnom. Već letimičan pogled na naslove objavljene u prvoj godini izlaženja biblioteke može to potvrditi. Od srpskih pisaca tu su Dositej (Dela), Mihailo Vitković (Spomen Milice), Sterija (Davorje, Kir Janja, Svetislav i Mileva) i Njegoš (Lažni car Šćepan mali), a od stranih – klasici Makijaveli (Vladalac) i Šekspir (Kralj Lir) i noviji – Nikolaj Karamzin (Marta posadnica ili Pokorenje Novgoroda), Goščinjski (Strašni strelac), Vladimir Sologub (Apotekarka), Jozef Jirži Kolar (Magelona), Paul Hajze (Bolesnici), Gabrijela Puzinjina (Jadviga) ili F. Erjavec (Husari na Polici). Kao što vidimo, dakle, reč je o našim starijim piscima, a od stranih, izuzev, naravno, Makijavelija i Šekspira, svi su ili romantičari ili su u krajnjem slučaju na "donjoj" granici realizma (Sologub, Hajze).

Ova pojava – koja dodatno osvetljava već uočene specifičnosti u toj fazi nastajanja srpske realističke norme[16] – naročito je vidljiva u izboru dela iz poljske književnosti. Njih se tokom osamdesetih godina u "Narodnoj biblioteci" braće Jovanović našlo čak 13 u koricama 11 zasebnih publikacija. Izuzev jednoga, sva ta dela preveo je sam urednik – Đorđe Popović-Daničar.

Kada se "Narodna biblioteka" sagleda u celini, Daničarev izbor poljskih autora i njihovih dela nije ni nasumičan, ni slučajan. Istina je da gotovo polovina njih ne bi zadovoljila današnje estetske i književnoistorijske kriterijume iz perspektive poljske književnosti, ali istina je i to da nijedno od dela nije afirmisalo realističku poetiku: i ona novija među njima zadržavala su bitna obeležja romantičarske konvencije, a neka su čak i pisana u polemičkom ključu u odnosu na realistički metod.

Ne možemo se ovom prilikom detaljno zadržavati na svakome od tih prevoda, ali ih svakako moramo spomenuti. Tu je na prvom mestu Mickjevičeva pesnička pripovest Gražina u prevodu Stojana Novakovića, jedan od dragulja srpskog prevodilaštva s poljskog u XIX veku. Sledi efektna mladalačka tragedija Slovackog Mindove, kralj od Leđana, a za njom jedan od najboljih romana iz narodnog života Juzefa Ignacija Kraševskog – Uljana. Među vrednije pozicije ovde treba svrstati svakako i obimni (romantičarski) roman Kraševskog Krvavo znamenje i dve pripovesti Severina Goščinjskog – Strašni strelac i Oda. Od svojevremeno poznatih i popularnih poljskih pisaca u Daničarevom vidokrugu našao se još jedino Teodor Tomaš Jež (roman Asan, i to kao novo izdanje ranije već publikovanog prevoda). S druge strane teško bi bilo pohvaliti izbor glomazne istorijske drame Jadviga Gabrijele Puzinjine ili efemerni roman iz kozačkog života Čajčina mogila malo poznatoga Paulina Stahurskog. Generacijski među ove poljske pisce ne spadaju jedino Stanislav Gruđinjski i Vladislav Lozinjski, ali reč je ili o epigonskim delima u odnosu na poljski romantizam (roman Gruđinjskog Krst u šumi), ili o delima nevelike vrednosti i kratkog daha (pripovetka Dve menice Lozinjskog). Kratki roman Pauline Vilkonjske Otrov, međutim, kako izgleda, u potpunosti objašnjava Daničareve kriterijume: autorka se tu s puno moralističkog žara obrušava na pogubnu literaturu – francuske romane, među kojima posebno na Floberovu Gospođu Bovari.

Iako se knjižara braće Jovanovića nije ograničavala samo na ovu seriju (izvan nje objavljivala su se izuzetno vredna dela, kako klasična, tako i novija, realistički usmerena, kao što su, recimo, Servantesov Don Kihot ili Bedni ljudi Dostojevskog) – "Narodna biblioteka", pa tako i njena uređivačka koncepcija, ostala je zaštitni znak pančevačkih izdavača.

*

I u katalozima Knjižare braće M. Popovića iz Novoga Sada bilo je starijih srpskih pisaca (recimo, Milovan Vidaković, zatim Ljuba Nenadović ili romantičar Šapčanin); od stranih tu su bili oni najpopularniji – Dima Sin, Zaher-Mazoh, Žil Vern i dr. Tokom osamdesetih su se, međutim, na koricama izdanja braće Popovića našla i imena poput Lava Tolstoja ili Emila Zole. Za razliku od "Narodne biblioteke", koncept knjige za tržište kod braća M. Popovića bio je, čini se, liberalniji; nije se težilo da se čitaocu nametne izbor klasika i proverenih književnih autoriteta, te da se tim putem deluje na formiranje svesti i književnog ukusa najšire publike, već se polazilo od toga da je ta "najšira" publika, ako takva uopšte postoji, krajnje heterogena i da zapravo određenim njenim delovima treba pružati odgovarajuću literaturu.

Poljska književnost opet može poslužiti kao ilustracija. Prvo prevedeno poljsko delo u izdanju ove knjižare jeste dopadljiva pripovetka romantičara Lucjana Sjemjenjskog Staro vreme, stari običaji, i to kao VII sveska "Biblioteke za ženski svet". Prevodilac je bio Sava Petrović (1846-1914), svojevremeno poznat po prevodima Žila Verna, Zaher-Mazoha, Hajzea, ali i ruskih pisaca – Sologuba, Turgenjeva, Tolstoja.

Podosta godina kasnije, od 1887, sa Knjižarom braće Popovića počinje plodnu saradnju svakako najveći popularizator poljske književnosti kod Srba u XIX veku – Nikola Manojlović-Rajko (1864-1897). Njegova interesovanja u najvećoj su meri presudila i o poljskim delima na rafovima braće Popović. A on se trudio da srpskog čitaoca upozna i sa izgrađenim poljskim književnim autoritetima, i sa piscima srednje generacije. Tako će se među izdanjima novosadske knjižare naći čak tri romana J. I. Kraševskog (Pesnik i svet, Jermola i Muškobana), od kojih prva dva sasvim zasluženo: jedno je vrlo podsticajan projekat društvenog romana, a drugo snažna, psihološki iznijansirana slika iz seoskog života.

Što je posebno značajno, već 1887. godine braća Popović objavila su Rajkov izbor od četiri veće pripovetke velikog poljskog realiste Henrika Sjenkjeviča (Stari sluga, Crtice ugljenom, Za hlebom i Iz pametara poznanjskog učitelja) pod zajedničkim naslovom Pripovetke. To je ujedno i prva zasebno objavljena knjiga toga bez premca najpopularnijeg poljskog pisca kod nas. Sledi zatim izdanje Sjenkjevičeve pripovesti Hanja (1891), romana Palata i čatrlja Boleslava Prusa (1888), Novela prvog deklarisanog poljskog naturaliste – Adolfa Digasinjskog (1888) i remek-dela poljske psihološke proze – romana Prostak Elize Ožeškove (1893). Pojava ovih naslova imala je priličan odjek u onovremenoj kritici, pa je i njihov izdavač izišao na dobar glas.

U svega 10 pozicija koje je Knjižara braće M. Popovića objavila iz poljske književnosti srpski se čitalac tokom osamdesetih i na početku devedesetih godina XIX veka mogao upoznati sa najreprezentativnijim pojavama poljskog pozitivizma.

*

Ove dve izuzetne srpske knjižare, neosporno ključne za razvoj moderne srpske bibliokomunikacije, iako obe funkcionišu sasvim prema potrebama doba, nude u osnovi različite koncepte. Braća Jovanović preko "Narodne biblioteke" vrše svojevrsnu prosvetiteljsku misiju pružajući našem čitaocu ono što već čini evropsku i slovensku književnu tradiciju, a braća Popović svojim ukupnim radom, ne zapostavljajući ni ovo polje, nude i nověne, odnosno, približavaju srpskoj publici aktuelne tendencije u književnostima drugih naroda.

S druge strane, o ulozi koju su ove dve knjižare imale u širenju poljske lepe književnosti sasvim rečito govori podatak da od 33 zasebno izdata naslova, koliko ih se ukupno pojavilo za četvrt veka (1871-1895), čak 22 nose znak jedne ili druge. No ne treba zaboraviti da je poljska knjiga ovde samo uzorak: gotovo je sigurno da se nešto slično može reći i za znatan deo ukupne srpske prevodne književnosti toga doba.

NAPOMENE

[1] Up.: J. Skerlić, Istorija novije srpske književnosti. Beograd, Rad, 1953, 337-339.

[2] x+y (Pavle Marković Adamov), Književni izveštaji. Srpska zora, Beč, IV/1879, 7, 132.

[3] Up.: Skerlić, 338; 341.

[4] Stojan Novaković, Srpska knjiga, njeni prodavci i čitaoci u XIX veku. Beograd, SKZ, 1900, 51-52. Ova Novakovićeva knjiga je inače prva ozbiljna studija o srpskoj čitalačkoj publici kako sa istorijskog, tako i sa sociološkog stanovišta, a pruža i dragocene podatke o mestu trivijalne, "prostonarodne" književnosti kod srpskog čitaoca XIX veka.

[5] Up.: Lj. Durković-Jakšić, Knjižara braće Jovanovića. Narodna biblioteka Srbije. Godišnjak 1979. Beograd, NBS, 1980, 126.

[6] Isto, 126. Prema: B. Petričević, Srpsko učeno društvo 1865-1893. i Srpska akademija nauka 1886-1893. Beograd, 1973, 195.

[7] Up.: Zastava, Pešta/Novi Sad, VII/1872, 142, 4.

[8] Anonim, Knjižara braće Jovanovića u Pančevu. Pozorište, Novi Sad, II/1873, 10, 39.

[9] Spisak naklade braće Jovanovića u Pančevu. Pančevo, 1879, I-II. Prema: Lj. Durković-Jakšić, nav. delo, 131.

[10] Isto, 132.

[11] Up.: isto, 138.

[12] Zastava, X/1875, 64, 4.

[13] Zastava, X/1875, 85, 4.

[14] n..., Narodna biblioteka... Srpska zora, V/1880, 11-12, 224.

[15] Up.: J. Deretić, Istorija srpske književnosti. Beograd, Nolit, 1983, 344.

[16] Govoreći o prevodnoj poeziji toga doba, D. Ivanić je određuje terminom "romantičarska paradigma", dok u prozi konstatuje dominaciju "poetskog realizma". Up.: D. Ivanić, Zabavno-poučna periodika srpskog realizma. Javor i Stražilovo. Novi Sad, Matica srpska. Institut za književnost i umetnost, 1988, 89-90; 104-111.

Top