|
|
||
POLJSKI ROMANTIČARI U PREPEVIMA NIKOLE MANOJLOVIĆA-RAJKA
[Polonica et polono-serbica, 2001] O Nikoli Manojloviću-Rajku (1864-1897), pravoslavnom svešteniku, pesniku i publicisti, ali i najznačajnijem prevodiocu i popularizatoru poljske književnosti kod Srba u XIX veku bilo je dosad govora u više navrata.[1] Ovo je prilika da se posebno osvetli njegov doprinos prevođenju poljske poezije, utoliko pre što je dao niz valjanih i često vrlo inspirativnih pesničkih prevoda. Kad je o poljskom lirskom pesništvu reč, Nikola Manojlović-Rajko nije ostavio obimom impozantan opus - svega desetak tekstova - ali i brojem prepeva, a naročito njihovim kvalitetom, Rajko je najreprezentativniji srpski prevodilac u XIX veku. S poljskog je načinio više prepeva nego što je objavio za života: nekoliko godina posle njegove smrti, prijatelji su dali u štampu još nekoliko tekstova, a možda bi detaljniji uvid u njegovu rukopisnu zbirku pesama[2] otkrio i više pesničkih prevoda iz poljske književnosti. Ovde ćemo se pozabaviti onim čime nesporno raspolažemo - Rajkovim publikovanim pesničkim prevodima s poljskog, koji su se u razmaku od dvadesetak godina pojavljivali u ključnim srpskim književnim časopisima svoga vremena - „Stražilovu“, „Javoru“ i „Brankovom kolu“. Među njima ima i onih koji još uvek nisu detaljno proučeni, pa ni svi do kraja atribuirani. Glavnu pažnju zatim usredsređujemo na Rajkove pesničke prevode istaknutih poljskih romantičara. *Rajkova prepiska sa njegovim gimnazijskim profesorom, prijateljem i zaštitnikom Jovanom Grčićem (ukupno 24 pisma u rasponu od 1885. do 1893. godine) najneposrednije obasjava brojne pojedinosti iz Rajkove bogate prevodilačke delatnosti.[3] Sa komentarima i objašnjenjima objavljena je u trećoj knjizi Grčićevih knjiga Portreta s pisama (1925). Kad je reč o prepevima s poljskog, zanimljiv je odlomak iz Rajkovog pisma Grčiću od 3. februara 1885:
U ovim redovima po naslovu je pomenut poznati spev Severina Goščinjskog (1801-1876), jednoga od čelnih stvaralaca tzv. »ukrajinske« škole poljskog romantizma, čiji prevod Rajko nikad, ni u odlomcima, nije publikovao. To je bio ujedno i najveći projekat jednog pesničkog prevoda kojem je pristupio. Među »trima pesmicama« koje spominje u nastavku pisma zasigurno su bili i neki od njegovih prvih pesničkih prevoda s poljskog. Prema hronologiji objavljivanja, Rajko je s poljskog za Grčićevo „Stražilovo“ preveo sledeće pesme: Prizrak nepotpisanog poljskog pesnika[5], Dva anđela[6] (Dwaj aniołowie) Kornela Ujejskog, Milov’o sam…[7] (Kochałem - Kocham) Mječislava Romanovskog, Žudnja[8] (Tęsknota) Narcize Žmihovske, Poslednja uspomena na Lauru[9] (Ostatnie wspomnienie. Do Laury) Julijuša Slovackog i najzad Dar[10] (Podarunek) opet od Žmihovske. Za života je objavio još samo jedan pesnički prevod s poljskog - Pesmu na straži[11] (Pieśń na czatach) Severina Goščinjskog. „Brankovo kolo" je 1904. godine donelo pregršt pesničkih tekstova iz Rajkove zaostavštine, od čega četiri prevoda s poljskog. Tri od njih registruje Bibliografija JLZ i sva tri pripisuje Mickjeviču. Uistinu, međutim, redakcija „Brankovog kola“ samo dva teksta štampa pod Mickjevičevim imenom - S očiju mi!…[12] i Da mi je biti…[13], dok je treći tekst - anoniman i nosi naslov Srce nije sluga.[14] Mickjeviču, međutim, nedvosmisleno pripada samo tekst S očiju mi!… i reč je o prevodu njegove antologijske pesme Do M*** (Precz z moich oczu!…). Na problem spornog Mickjevičevog autorstva pesme Do..... (Gdybym się zmienił w wstęgę złocistą…) - koja je poslužila kao izvornik Rajkovog prevoda Da mi je biti… - ukazao nam je M. Topić[15], kao i na to da Srce nije sluga pripada Janu Nepomucenu Kaminjskom (stihovi iz njegove ’komedioopere’ Zabobon czyli Krakowiacy i Górale, 1816). Ovoj pregršti Rajkovih prevoda u „Brankovom kolu" treba dodati još i prevod pesme anonimnog poljskog autora pod naslovom Bajka.[16] Pažljivije ćemo se zagledati u tekstove predstavnika poljskog romantizma - Ujejskog, Romanovskog, Žmihovske, Slovackog, Goščinjskog i Mickjeviča i njihove prevodne konkretizacije. Izlaganje će se, radi veće informativnosti, držati redosleda poljskih autora prema njihovom uobičajenom književnoistorijskom nizu, a ne hronologije pojavljivanja Rajkovih tekstova. 1.Poznata pesma Do M*** (Precz z moich oczu!…) Adama Mickjeviča i njen srpski ekvivalent zaslužuju našu naročitu pažnju - kako zbog »specifične težine« same pesme u poljskoj književnoj tradiciji tako i zbog uglavnom vrlo uspešnih prevodilačkih rešenja. Mickjevičeva pesma, relativno obimna (broji 40 stihova), napisana 1823, bavi se temom raskinute ljubavne veze na jedan prospektivan način: lirski subjekat, koji u duši krije dosta od emotivnih bura samoga Mickjeviča, nastoji da predvidi kakav će u budućnosti biti odnos »nje« i »njega« prema nekad uzajamnim osećanjima. Poenta je u tome da »zaborava nema«, da će oboje, naročito »ona«, zadržati uspomenu na zajedničku ljubav, a da će se za to postarati lirski subjekat, »on«, jer je u to osećanje ulagao svu svoju dušu… Prvo što pada u oči pri poređenju prevoda sa originalom - jeste metrička nepodudarnost. Mickjevičeva izvorna pesma ispevana je u jedanaestercu (5+6), koji je Rajko preneo simetričnim dvanaestercem, što je i jedino znatnije fizičko proširenje u odnosu na Mickjevičev poljski tekst. Sem disproporcije u organizaciji stiha, u pesmi S očiju mi!… Rajko je uspeo da bez inverzije i dodavanja stihova, bezmalo od retka do retka prenese semantiku Mickjevičevog originala. Kada se to spoji sa formalnim zahtevima izvornika kojima je prevodilac odlučio da udovolji - dosledno sprovedena ukrštena rima - dobija se veoma uspeo pesnički prevod. Na primeru dveju Mickjevičevih strofa pokazaćemo karakteristična rešenja:
Rajko te dve strofe uobličava ovako:
U ovom odlomku vidimo samo jedno ’proširenje’: „to nasze dzieje" izraslo je u „tako i naše prođe milovanje“, a sve ostalo je gotovo sasvim adekvatno. Zanemarimo li pomalo arhaični prizvuk, smutny wyrok odista može biti „uda sreća", a stargane nadzieje su uistinu „slomljeno [...] uzdanje". Ne možemo poreći ni to da se zawiła próba pisca nekog ljubavnog romana stvarno može tumačiti kao da on to svoje junake „muči, bi i ne bi", iako je po svoj prilici tu reč o stavljanju ljubavi na probu. Pogledajmo kako je preneta poslednja, tako poznata strofa Mickjevičeve pesme:
prema:
Smisao je, dakle, reprodukovan gotovo doslovno, a stihovi su glatki, dopadljivi i zvuče vrlo prirodno. Uzmemo li u obzir uobičajeni pesnički instrumentarijum srpske poezije osamdesetih godina XIX veka i estetska merila publike kojoj je prevod namenjen, sa sigurnošću možemo tvrditi da je pesma S očiju mi!… sasvim uspešno dočarala Mickjevičev original. 2.Isto bi se, po mnogo čemu, moglo reći i za manje reprezentativan, tačnije u matičnoj sredini manje znani tekst - za pesmu Pieśń na czatach (1835) Severina Goščinjskog, autora speva Zamek Kaniowski, koji Rajko spominje u prepisci sa Jovanom Grčićem - odnosno za srpski prevod Pesma na straži. U pitanju je »prevod prevoda«: Goščinjski je, sudeći po napomeni uz naslov Rajkovog poljskog izvornika, preveo ili preradio pesmu francuskog pesnika Evarista Dezirea de Parnija, zadržavajući pri tom Parnijev prepoznatljivi erotski naboj. Ipak, poljski tekst, sa svim svojim formalnim odlikama, poslužio je, po svemu sudeći, kao isključivi izvornik našem prevodiocu, te ga u ovom slučaju samo tako i valja tretirati. Stihovi Goščinjskog takođe su jedanaesterci (5+6)[21], a povezani su u strofe tako da pesma počinje distihom-refrenom (on se javlja na početku i na kraju, kao i dvaput između katrena, ukupno četiri puta) dok njeno jezgro čine tri ukršteno rimovana katrena. Rajkov srpski prevod poljski jedanaesterac (5+6) ponovo interpretira kao simetrični dvanaesterac, dok, što se tiče rasporeda rime, u potpunosti zadržava sve odlike originalnog teksta. Grafički lik koji je prevod dobio u „Javoru" na prvi pogled - i samo na prvi pogled - kao da zamagljuje strofiku; stihovi
ekvivalent su ovih poljskih:
Što se strofike tiče, dakle, sve je ipak na svom mestu. Okvirno značenje, kao što nam kazuje već i letimično poređenje, uglavnom nigde nije iznevereno. Ipak, konkretizacija je nešto slobodnija, pa se uočava i »prevođenje«, tačnije perifrastično pojednostavljivanje metafora. U apostrofi vetru (2. stih refrena) lirski subjekat izgovara nešto poput: održi budno stražarsko mi oko… Lirski subjekt kod Rajka odustaje od sinegdohe (»stražarsko oko«) i veli, u suštini, isto, ali za nijansu jednostavnije. Stih „Krajcie powietrze, strzały meteorów“ (»secite vazduh, strele meteora«) dobija dihotomnu motivsku građu, a zahvaljujući njoj i arhetipski prizvuk: „Krhajte se munje, gromovi tutnjite". Zanimljiv primer smisaonih (zapravo leksičko-semantičkih) inverzija zbog rimovne sheme nudi drugi katren pesme Goščinjskog/Parnija:
prema:
Atribut „wpół naga“ - „polunaga“ seli se sa kraja drugog stiha na kraj prvoga, a tako nestaje rima neparnih stihova droga||proga, a umesto nje uvodi se nova: nemirom||širom.[25] Zašto je ovo učinjeno? Jednostavno, zato što u srpskom - sa stanovišta rime - nema razlike u zvučanju između »draga«, »(polu)naga« i »praga« (nasuprot poljskom: droga||proga, naga||flaga), te na ovim leksemama ne bi bilo moguće izgraditi dva različita rimovna para, što je svakako i razlog uvođenja sasvim drugačije rimovne teme. Za uzvrat, međutim, eufonijska matrica srpskog prevoda obogaćena je jednim efektnim glasovnim ponavljanjem, a zapravo dodatnom, unutrašnjom rimom. Obratimo pažnju na kraj trećeg i početak četvrtog stiha u navedenom katrenu: „… požuriš do praga; / Spavaj, draga!…" Još jednom sledi zaključak: Rajkov prepev je, kao što vidimo, dobra poezija i na srpskom jeziku. 3.Na Rajkovom prevodu pesme Ostatnie wspomnienie. Do Laury drugoga »proroka« poljskog romantizma - Julijuša Slovackog zadržaćemo se iz dva razloga. Prvo, u pitanju je vredan pesnički tekst sam po sebi. Drugo, postoje dve oprečne ocene prevoda - uglavnom pozitivna Vilima Frančića i krajnje negativna Stojana Subotina - o kojima bi se valjalo izjasniti. Najpre bismo ukazali na neke nejasnoće oko opisa pesme Slovackog u originalu kod oba ova autora. Frančić kaže da je „Slovacki ispevao ovu pesmu u oktavama sa stihovima od po deset i osam slogova, koji se uzajamno rimuju“[26], a Subotin - da je to oktava „u kojoj se deseterac smenjuje sa devetercem".[27] Pesma je odista podeljena na strofe od po osam stihova, pri čemu su neparni - simetrični deseterci, a parni - osmerci bez cezure; međutim, kada se pogleda najpre sistem rima (ababcdcd), a zatim sintaksička struktura pesme Ostatnie wspomnienie (kraj svakog četvrtog stiha unutar strofe ujedno je i kraj rečenice), jasno je da nisu u pitanju oktave, već samo udvojena i grafički spojena tzv. strofa stanisławowska. Otkuda kod Subotina deveterac? Drugi stih prve strofe glasi: „O biedna Lauro! - nim zginę…“, a četvrti - „Wianek Ofelii uwinę“.[28] Problem su, očigledno, ova dva ženska imena. Laura bi objektivno i na poljskom mogla imati tri sloga, ali se u književnom izgovoru akcentuje kao Láura, a ne Laúra, pa je Slovacki, kao i drugi poljski pesnici, upotrebljava kao dvosložnicu i stih je tako osmerac. Ofelia, međutim, ima tri sloga, a ne četiri.[29] U svom prevodu Rajko je izvršio izometrijsko ujednačavanje i u srpskom ruhu Poslednja uspomena na Lauru sva je u simetričnom dvanaestercu. Očuvan je broj stihova, organizacija strofe i shema rime. Proširivanjem stiha Rajko je načinio neophodan prostor za (uglavnom verno) prenošenje slîka, ali pojavio se i višak toga prostora, koji je, kako su oba autora istakla, popunio nizom uglavnom stalnih epiteta tipa „čedo belo", „suza vajna", „vatra pusta" i sl.[30] Frančić to naziva „blagoglagoljivošću" i nesumnjivim uticajem Zmajevog pesništva. Subotin pak ovaj postupak sasvim opravdano dovodi u sklad sa tada vladajućim uzusom našeg pesničkog jezika, iako to vrednuje izrazito negativno. Po njegovom mišljenju, time se „kristalna čistoća i sažetost izraza velikog majstora poljske poezije u prevodu nepovratno izgubila“, a sam tekst „više podseća na nekog našeg raspričanog pesnika toga vremena nego na Slovackog".[31]Tim svojim postupkom, Rajko je pesmu, prema Subotinu, „toliko banalizovao i razvodnio da čitalac ne bi mogao dobiti pravu sliku o vrednosti Slovackog i njegove poezije". Na osnovu toga ovaj autor čak donosi opšti sud o prevodiocu: „Rajko ima običaj da u svojim prevodima ’posrbljuje’ izvesne stvari, da ih stilizuje prema našim, da ih formira i nateže prema našem kalupu pa se ta velika mana njegova prevodilačkog rada i ovde ispoljila na štetu Slovackog, a i našeg čitaoca"; prevod ove pesme „je neuspeo i verovatno nikoga nije zainteresovao za stvaralaštvo velikog poljskog romantičara".[32] Da li se to odista može reći za ovaj Rajkov prevod? Navešćemo primer četvrte strofe:
kojoj odgovaraju stihovi:
A evo i devete strofe:
Nju u Rajkovom prevodu nalazimo ovako uobličenu:
Konstatujemo, može se reći, zavidnu doslednost u prenošenju osnovne semantike, i to na nivou stiha. Semantička shema je samo proširivana, ali joj pri tom ništa nije oduzeto. Kad je reč o opštem utisku, o melodiji i tempu, odista je izgubljeno mnogo od jednostavnosti originala: smenu deseterca i osmerca kao da je potopila monotonija simetričnog dvanaesterca. Ipak, ne bi se reklo da prevod zvuči tako beskrajno „banalno", pogotovo kada se uporedi sa maticom našeg originalnog pesništva toga vremena. Štaviše, moraće da protekne još podosta godina od publikovanja ovoga Rajkovog prevoda, pa da iz srpske poezije sasvim iščezne „srdašce", „anđelak“, „pakleni žar“ ili „vreli uzdisaj“. Stoga držimo da ni tadašnji srpski čitalac nije morao biti nezadovoljan ponuđenim prevodom, već - upravo suprotno. Dakle, biće ipak da je u pravu Frančić kada kaže: „prevod je lep, izvrsno prenosi nespokoj i gorku tugu originala i do srži je poetičan, te ga treba smatrati vrednom pozicijom u bibliografiji prevoda na srpskohrvatski".[37] 4.Narciza Žmihovska (pseud. Gabrijela, 1819-1876) kao pesnik danas ne spada u onaj živi deo poljskog literarnog nasleđa. U XX veku, a posebno poslednjih godina, doživljava rehabilitaciju njena proza (naročito roman Poganka - Paganka, 1846), što se ne može reći i za obimom neveliki, ali dosta zanimljiv pesnički opus. Rajko je, kao što je napred već rečeno, preveo čak dve pesme Narcize Žmihovske - Žudnja i Dar. Obe bi se mogle opisati kao refleksivne, pri čemu je prva izrazito orijentisana na uobličavanje filozofsko-antropoloških istina, dok je druga, iako uz dosta sentimentalnosti, nadahnuta zapravo prolaznošću vremena. U oba slučaja valja pohvaliti prevodiočev izbor. Ne bi se moglo reći da je i u vreme kada su se pojavili Rajkovi srpski prevodi Žmihovska kao pesnik bila posebno popularna. Na pitanje šta je privuklo Rajkovu pažnju ovim dvema pesmama - našao bi se, po svoj prilici, prilično verodostojan odgovor. Posle dosta ozbiljnih priprema, književni časopis „Bluszcz" je 1885. godine počeo sa objavljivanjem petotomnih Dęla Žmihovske (Pisma, 1885-1886) sa uvodnom studijom poznatog kritičara i književnog istoričara Pjotra Hmjelovskog. Rajko, koji je od polovine osamdesetih godina vrlo uspešno pratio poljske književne prilike, svakako je znao za ovo izdanje, pa ga je, mogućno, i posedovao, a ako ne celo, ono bar - prvu knjigu. Kako bilo, Rajko je prevodeći Žmihovsku odigrao dve zanimljive prevodilačke partije. Pogledajmo ih izbliza. 4.1.Pod naslovom Žudnja krije se relativno poznata Gabrijelina pesma Tęsknota. Već tu bi neki od strogih pristalica filološke kritike uočio prvu »grešku«: „tęsknota“ može biti samo čežnja, dakle, nostalgična fiksacija na neki predmet; „žudnja“ bi pak mogla biti ekvivalent samo za poljsko pragnienie (žeđ), żądza (žudnja) ili čak pożądanie (požuda)… No to može ostati kao zamerka samo u doktrinarnom sporu oko značenja ovih reči na nivou neutralnih rečničkih odrednica, dok je njihova semantika u pesničkim tekstovima, poljskom i srpskom, podjednako relativizovana u dubljim, apstraktnim značenjima. U izvornom ruhu pesma Tęsknota govori o »čežnji« - najpre za onim čega trenutno nema: za cvetom zimi, za đurđevkom u zrelo proleće, a za pahuljom snega kada zima prođe; potom za bliskim ljudima - bratom, draganom - zatim za Bogom, a onda opet za svetom… Poenta sa filozofskom maksimom do koje se dolazi postupno - glasi: ceo život je »čežnja«. U poljskom tekstu „tęsknota“ je, sasvim očigledno, eufemizam za nešto mnogo snažnije od obične, sentimentalne »čežnje«. Građa pesme podređena je približavanju opštoj »istini« i kao da predstavlja ilustraciju induktivnog zaključivanja. Već samo po tome - refleksija nije tek sporedna primesa, već zapravo princip pesme. Filozofski karakter pesmi daje artikulacija te njene »istine« koja je dosta očigledno uvodi u orbitu Šopenhauerovih pogleda na svet. „Tęsknota“ tako, držimo, može biti eufemizam za Šopenhauerovu kategoriju Wille - slepe i bezrazložne volje koja ovaj svet goni »dalje« pothranjujući ga neprestanim nezadovoljstvom… I Rajko je pesmu Tęsknota, čini se, sasvim dobro razumeo. U njenoj reinterpretaciji pošao je, međutim, od pretpostavke da bi blagi eufemizam bio samo semantičko ograničenje pesme, te se odlučio za - „žudnju“. I nije pogrešio: „Wille“ u suštini jeste nepresušna žudnja. Pesma Tęsknota ispevana je u jedanaestercu (5+6) i sastoji se od tri obgrljeno rimovana katrena. Rajko se ovde odlučio da zadrži metar originala. Visok stepen smisaone korelacije između prevoda i originala, ne samo na nivou osnovnog značenja, već i u oblasti formalne organizacije (u potpunosti je, npr., sačuvana anafora u II i III strofi) vrlo reprezentativno možemo ilustrovati primerom prve strofe. Stihove Žmihovske:
u „Stražilovu“ nalazimo ovako oblikovane:
Iako ne možemo govoriti o punoj ekvivalenciji »stih po stih«, tj. o prevodu kao »slici u ogledalu«, zapravo nećemo naći nijedno bitno odstupanje: svo gradivo smisla i svaki njegov elemenat našli su se u ovoj strofi. Iako „Tęsknię, ach! tęsknię“ nije doslovno prevedeno, ono je sadržano u uzdahu: „ Da mi je…“. „Kwiateczek“ (sinegdoha) kod Rajka je prošireno u „cveće proletnje", a odrednica „wiosną“ iz drugog stiha (koja je i u originalu u izvesnom smislu pleonastična) u prevodu sasvim izostaje. Prevodilac je, dakle, svakako iz razloga metričke prirode, izvršio brižljivu kompenzaciju: atribut godišnjeg doba oduzeo je na jednom, ali ga dodao na drugom mestu. Rima je takođe u celom prevodu dosledno sprovedena prema shemi izvornika. 4.2.Za Gabrijelinu pesmu Podarunek teško je reći da poseduje neobične literarne vrednosti. U njoj se lirski subjekat (muškoga roda) opominje zaloga svoje mladalačke ljubavi (suze i prstena), i to na kraju životnog puta. Retrospekcija posle nezaustavljivog trka kroz prostor i vreme pokazuje samo pustoš i tu zauvek izgubljenu ljubav kao jedinu, ali prekasno otkrivenu vrednost. Pesma Podarunek, međutim, ima izuzetno složen metrički lik i u formalnom smislu predstavlja pravi prevodilački izazov. Sastoji se od četiri grafički izdvojene strofe od po osam stihova, od kojih svaku zapravo čine po dva četvorostiha. No ti četvorostisi svojom rimovnom shemom ne grade uobičajene katrene. Pogledajmo prvih osam stihova poljskog izvornika:
Kao što vidimo, na kraju stihova nema rime - ona je, kao leoninska rima, skrivena u neparnim stihovima. Ti su neparni stihovi unutar četvorstiha simetrični osmerci. Parni stihovi su različite dužine: drugi ima sedam, a četvrti - pet slogova. Stih, međutim, ima silabotonsku organizaciju, i udružuje se u heterometrične strukture. U pitanju je trohej - u neparnim 4-stopni akatalektični, u drugom 4-stopni katalektični, a u četvrtom - 3-stopni katalektični. Takva heterometrična »perioda« smenjuje se dosledno do kraja pesme.[41] U tome leži ključ odista izuzetne ritmičnosti i »pevljivosti« pesme Podarunek. A kako je srpski prevodilac pronašao izlaz iz ovako nemilosrdnih zamki? Pogledajmo prva dva četvorostiha u Rajkovom prevodu[42]:
I Rajkovi stihovi su, kao i originalni, veoma ritmični, ali da bi se to i u ovoj meri postiglo, trebalo je učiniti različite ustupke. Ovo je, uostalom, redak primer pesničkog prevoda u kojem Rajko sasvim žrtvuje značenje i podređuje ga formi. Već u prvom stihu uočavamo da je „przeżegnała“ (prekrstila, tj. načinila znak krsta na rastanku) preneto sa „ruku dala". Za razlogom ne treba dugo tragati: u pitanju je koncesija rimi. U drugom stihu „pierścioneczek“ (bez bližeg određenja) postaje „zlatan prsten“. Razlog: broj slogova. Ostali stihovi od navedenih osam manje-više odražavaju značenje originala. S druge strane, kad je o metrici reč, prevod u najvećoj mogućoj meri zadržava silabotonsku organizaciju originala.[44] Katalektični (parni) stihovi originala u prevodu se ne završavaju svuda muškom klauzulom (npr. 8. stih: „Dani mlađani“)[45], što u našoj versifikaciji za katalektični trohejski stih nije neuobičajeno. Rajko je u prevodu uglavnom dosledno poštovao sve relevantne formalne odlike originala: broj slogova i raspored akcenata u svim stihovima i leoninsku rimu - u svim neparnim. Pa ipak, i kada u ovoj ili onoj meri odstupa, Rajko se trudi - gde god je to moguće - da odstupanje nečim nadoknadi. Primer neka bude, recimo, već navođeni 8. stih, tačnije njegov eufonijski profil: „Dani mlađani". Dosledno sprovedena, »čista«, a uz to još i neusiljena rima na polustihu u osmercima predstavlja - uz trohejski raspored akcenata - najveću formalnu vrednost ovog pesničkog prevoda. 5.Pesma Dwaj aniołowie s podnaslovom Wstęp otvara zbirku Melodie biblijne (1852) poznog poljskog romantičara Kornela Ujejskog (1823-1897). Kao uvodna, ova pesma-dijalog (između Anđela melodije, Izrafila, i »mog«, pesnikovog, anđela-čuvara i zastupnika) razvija temu poezije, tragične ali uzvišene misije (romantičarskog) pesnika, kao i moralno opravdanje za upražnjavanje te plemenite umetnosti u crnim vremenima za poljski narod. To je, nesumnjivo, i pro domo Ujejskog-pesnika, i njegova ars poetica. Bilo je možda reprezentativnijih pesama Kornela Ujejskog, ali Rajka je očigledno privukla upravo manifestativnost ove pesme, njen autotematizam, odnosno refleksija o metafizičkoj determinisanosti pesničke umetnosti. Izbor, dakle, nije slučajan, i svakako zaslužuje pohvalu. Pesma Dwaj aniołowie Ujejskog pisana je u silabičkom jedanaestercu (5+6), pri čemu izuzetak čine četiri simetrična deseterca. Rajkov prevod prati razmer originala: to je takođe jedanaesterac (5+6) sa četiri simetrična deseterca. Ovi deseterci u prevodu imaju muški završetak, te se tako u jedanaesteračkom okruženju mogu osećati kao katalektični stihovi. Prevod je, međutim, od poljskog teksta kraći za jednu (VII) strofu. Premda uglavnom odražava semantiku originala, ima i izvesnih odstupanja kojih je generalno više nego u napred razmotrenim primerima. Ovome bi razlog mogao biti i to što Dva anđela spadaju među prve objavljene pesničke prevode tada još gimnazijalca Nikole Manojlovića-Rajka. Njihov karakter ilustrovaćemo na primeru prve strofe (iskaz Anđela melodije):
U Rajkovom prevodu nalazimo je u ovom obliku:
Kao što vidimo, Anđeo melodije ne lebdi na belim, nego na „rujnim" oblacima, koji u originalu ne znaju za grom, dok kod Rajka postaju „svet mira". Dalje, anđeoske suze su tihe i čine vlažnu nisku, a u Rajkovom prevodu one su „vrele" i „bujne". Međutim, i pored nepodudarnosti pesničkih slika, pa i semantike iskaza, opšti smisao originala nije bitnije povređen. Eufonijski efekat polustiha „Trunu joj strune" u odnosu na neutralno „Rdzawi jej struny" rečito nam dočarava pažnju s kojom je mladi prevodilac pristupao pesničkom prevodu. Znatnije odstupanje od izvornika primećujemo u trećoj strofi, u kojoj poljski pesnik aludira na Bajrona:
Nju Rajko konkretizuje:
Odstupanja zapažamo u neparnim stihovima, dok su parni stihovi gotovo sasvim adekvatno preneti. Mladi pevac sa Zapada u prevodu je samo „pevac mlađani“. On, beskompromisni romantičar, objavio je rat zločinima svoga roda, što je beskrajno daleko od Rajkovog rešenja - „pev’o rane tužnog roda svoga“. Srpski čitalac, i tadašnji, i današnji, teško može iz ove strofe Rajkovog prevoda razaznati Bajrona. Ipak, razlog tako drastičnog semantičkog iščašenja u trećem stihu, po svemu sudeći, nije bio u nerazumevanju izvornika, već u nečem sasvim drugom. Pokušajmo, naime, da zamislimo kako bi rodoljubivi čitalac „Stražilova“, formiran na tradiciji srpske narodne poezije i lektiri patriotskog pesništva omladinskog doba, primio treću strofu prevoda, u kojoj bi sporni stih, recimo, glasio: „U boj se dig’o na zla roda svoga". Pretpostavljamo, dakle, da je Rajko smisaonu adaptaciju napravio svesno, čineći tako koncesiju očekivanjima publike. Razume se, ovim je donekle izvitoperena ukupna izvorna artikulacija pesme. 6.Pesma Kochałem-Kocham predstavnika tzv. »drugog pokolenja« poljskih romantičara Mječislava Romanovskog (1834-1863), ustanika i patriote, nastala je 1861. godine, u vreme bujanja poljskih rodoljubivih osećanja pred Januarski ustanak (1863). Nimalo slučajno, ona nosi i afirmiše patriotski duh svoga vremena: lirski subjekat, stavljen pred tragičan izbor između lične sreće (devojčina ljubav) i opšteg dobra (sloboda otadžbine), svom snagom svojih emocija priklanja se - drugome… Poljski izvornik obdaren je prepoznatljivom formom: sastoji se od pet sekstina ispevanih u jedanaestercu 5+6. Reč je o klasičnoj italijanskoj sesta rimi sa shemom rime ababcc. I pored ovako promišljene organizacije, poljski tekst ne bi trebalo da predstavlja veliki prevodilački problem, pogotovo ne pesniku - Rajku. Pa ipak, pesma Kochałem-Kocham u svom srpskom ogledalu izgleda nešto drugačije. Zapazićemo ponajpre bitnu razliku u ritmičkoj strukturi stiha. Jedanaesterac 5+6 pesme Kochałem-Kocham proširen je i »simetrizovan«: pesma Milov’o sam… ispevana je u simetričnom dvanaestercu. Prve četiri strofe (24 stiha) u potpunosti prate strofiku i rimovnu shemu originala. Završnu, petu strofu, međutim, čini ukršteno rimovani katren i - dva reda tačaka. Umesto 30 stihova, koliko ih ima original, srpski prevod je, dakle, kraći za dva stiha i broji - 28. U pogledu značenja prve četiri sekstine prevoda uglavnom izdržavaju poređenje sa izvornikom, premda ne uvek »stih po stih«. Odstupanja su najčešće motivisana potrebom da se održi rimovna shema ababcc. Pogdekad ćemo, međutim, naći i čitave stihove prevoda koji nemaju »pokriće« u izvorniku, mada ni tada nije reč o ogrešenjima o ukupni smisao. Pokazaćemo to na primeru prve sekstine:
U „Stražilovu“ ovim stihovima odgovara:
Kao što vidimo, o relativnoj značenjskoj korespondentnosti na nivou stiha možemo govoriti u slučaju stihova 1-2 i 5-6. Međutim, i tu su „jasne oczy“ (svetle oči), zbog rime sa „pretrne", postale „crne",„spojrzenie" (pogled) sa kraja 2. stiha - sasvim iščezava, a anđeo i sreća koji su u 6. stihu u trećem licu postaju elementi apostrofe u drugom licu. Stihovi 3 i 4 - „Tyle bywało światła na mnie stoczy, / Że staję przed nią cichy i ze dr[ż]eniem…“ - u nekom doslovnom prevodu otprilike znače: Toliko je svetla znala na me da sruči / Da pred njom ćutke stanem i uzdrhtao… Stihovi 4 i 5 povezani su opkoračenjem: reči „i ze dr[ż]eniem / Czekam“ pripadaju istoj sintagmi. Svega toga u prevodu nema. Ipak, stihovi koji su došli namesto navedenih - „Kad je plaho glednem, srce mi pretrne, / O divna je bila zora moja rana!“ - iako semantički nepodudarni, ničim nisu umanjili pobožan odnos lirskog subjekta prema predmetu njegove ljubavi. Pozabavimo se sada anatomijom semantičke nepodudarnosti poslednje strofe originala sa njenim srpskim ekvivalentom. Stihove 25-30:
u Rajkovom prevodu identifikujemo:
A Romanovski (približno) veli:
Znači li to da Rajko nije bio kadar da pronađe adekvatne parove za poslednju sesta rimu? Ili možda - da nije razumeo poljske stihove?… Razlog, po svoj prilici, neće biti ni jedno ni drugo. Kada se udubimo u artikulaciju završnoga četvorostiha iz „Stražilova“, metamorfozu lirskog subjekta od početka do kraja pesme doživljavamo u suštini bitno drugačije, nego u originalu. U prevodu ga vidimo kao rodoljuba-sanjara koji priželjkuje »krvavu zoru« svoga roda, ali istovremeno tuži zbog »tame« nemogućnosti što je natkriljuje. Rado bi i sam u boju položio život, kad bi bilo izvesno da će zora nastupiti. Ovako… ostaje da živi dvostruko potišten: i na planu (negdašnje) ljubavi prema »momi«, i na planu ljubavi prema rodu. Lirski subjekat, ukratko, u Rajkovom prevodu - nije beskompromisni borac, a utisak njegove potištenosti teško da mogu razvejati višesmislena dva reda tačaka kojima se pesma završava. U originalu metamorfoza lirskog subjekta više je nego jednoznačna: on prevazilazi ljubav prema devojci u ime aktivne vere u (neminovnu) zoru svoje otadžbine. Pri tome nije slučajno što je »budućnost« crvena od gromova, a što na koncu i sâm lirski subjekat - upravo zahvaljujući nepokolebljivoj veri - poseduje grom. On je, dakle, titanski borac, spreman na svekoliku žrtvu i otud nesalomiv. Ubeđeni smo da je Rajko sve to, uz manja ili veća odstupanja, mogao da izrazi s približnom lakoćom kakvu je demonstrirao u prethodne četiri sekstine. A to nije učinio, držimo, stoga što se u njemu - kao i u slučaju prethodno prikazane pesme Ujejskog Dva anđela - aktivirao mehanizam autocenzure. „Stražilovo“ koje bi donelo makar i prevedenu pesmu sa tako nepomirljivom i »buntovnom« rodoljubivom porukom moglo bi biti izloženo nekom obliku državne represije, pa možda čak i policijskoj zabrani. Iako su se nada sve nadnosila krila habzburškog orla, ono što se na poljskom jeziku bez većih posledica moglo izreći i publikovati u Galiciji, blagodareći jasnoj antiruskoj poruci - u Južnoj Ugarskoj je na srpskom jeziku bilo rizično: poruka je, naime, mogla biti shvaćena kao antiugarska… *Izlaganjem činjenica o pojedinim Rajkovim prevodima van postupnosti njihovoga nastajanja, donekle bi se mogla zamagliti komponenta razvoja prevodilačkog postupka, odnosno imanentne prevodilačke poetike. No to je samo donekle tačno. Ponajpre, teško je utvrditi hronologiju nastanka prevoda, naročito onih posmrtno objavljenih (za ovu priliku govorimo samo o Mickjevičevoj pesmi S očiju mi...). Pismo Grčiću u kojem spominje „tri pesmice" ukazuje na to da je jedan broj prevoda (možda i ne tako mali) mogao nastati relativno rano - pre februara 1885, tj. na samom početku Rajkovog prevodilačkog rada. Drugo, neki postupci adaptacije uočavaju se na celom uzorku, naizgled bez ikakve zakonitosti. Kad je reč o stepenu poštovanja forme izvornika ili metričke korespondentnosti, već od najranije publikovanog među ovde razmatranim prevodima (Dva anđela Ujejskog, 1885) uočavamo ekvimetriju[54], što nije uvek slučaj i sa onim koji su štampani kasnije, premda će primera biti (Žudnja i Dar Narcize Žmihovske, 1888). I najposle treće, semantička odstupanja ili »prerade« nigde ne ukazuju na nerazumevanje poljskog izvornika, već - ako nisu u pitanju vanknjiževni razlozi »višeg« reda - na podređivanje leksičko-semantičkog nivoa potrebama stilske organizacije. Drugim rečima, nemoguće je, na osnovu poređenja sa originalom, pratiti nekakvu evoluciju Rajkovog poznavanja poljskog jezika ili »sazrevanje« poetike pesničkog prevoda. Sažimajući prethodno izlaganje o sedam pesama šestoro pesnika, zadržaćemo se na metrici, odnosno na pitanju ekvimetrije. Kao što smo već istakli, u slučaju prevodâ Dva anđela Ujejskog i Žudnja Žmihovske, može se govoriti o postignutoj ekvimetriji: u oba primera jedanaesterac (5+6) Rajko prevodi tipološki podudarnim srpskim metrom. Ekvimetrija je, uz dodatni, kvalitativni atribut, postignuta i u pesmi Dar Žmihovske: pored odgovarajućeg broja slogova u stihovima, očuvan je i njihov silabotonski karakter. U svim ostalim slučajevima - Milov’o sam Romanovskog, Poslednja uspomena na Lauru Slovackog, Pesma na straži Goščinjskog i S očiju mi… Adama Mickjeviča - prevodilac se odlučuje za metričku adaptaciju. Otvara se, dakle, pitanje angažovanja simetričnog dvanaesterca koji se javlja kao supstitucija kako za jedanaesterac (5+6) - koji je Rajko, videli smo, i te kako umeo da zaodene u srpsko ruho - tako i za heterometričnu kombinaciju deseterca i osmerca (strofa stanisławowska). Iako bi prevodilački »ideal« mogla biti upravo ekvimetrija, metrička adaptacija posvedočiće nam - ovo se samo na prvi pogled može učiniti paradoksalnim - Rajkovu prevodilačku analitičnost. Jedanaesterac je opstao u dvema izrazito refleksivnim pesmama - refleksiji o poeziji Kornela Ujejskog i stihovanom traktatu o egzistenciji kao žudnji Narcize Žmihovske. Sve ostale pesme o kojima je ovde bilo reči odlikuju se izrazitom sentimentalnošću, pri čemu sadrže elemente po kojima bi se mogle odrediti (i) kao ljubavne. Sa izuzetkom pesme Dar Žmihovske, čija su formalna obeležja bila prava provokacija za pesnika-prevodioca, u svim preostalim slučajevima Rajko metar izvornika supstituiše simetričnim dvanaestercem. S očiju mi…, Poslednja uspomena na Lauru i Milov’o sam…, svaka na svoj način, govore o prošloj, utrnuloj ili potisnutoj ljubavi. Pesma na straži pisana u konvenciji vojničke pesme o rastanku, kroz obraćanje stražara svojoj dragani, priča priču o »ljubavi s preprekama« kojoj se ne nazire srećni završetak. Zajednički imenitelj im je, dakle, nesrećna ljubav. A u Rajkovom pesničkom osećanju je, po svemu sudeći, simetrični dvanaesterac kompatibilan sa temom nesrećne ljubavi. Da li slučajno? Najverovatnije ne, jer uvođenjem toga obrasca prevodilac je, u procesu sopstvenog preosmišljavanja izvornog teksta, našem čitaocu posredno saopštavao da bi pesmu metrički i semantički trebalo dekodirati ključem narodnih »ženskih« pesama, poput Ja bosiljak sejem, meni pelen niče… ili Otkide se lađa od budimskog grada… - ključem koji je često koristila srpska umetnička poezija toga vremena (naročito Zmaj). Kako bilo, u pesničkim prevodima s poljskog, u istovetnim situacijama, simetrični dvanaesterac će se javljati kao supstitucija različitih poljskih razmera sve do druge polovine XX veka, te Rajko ovim svojim postupkom zapravo krči put čitavoj prevodilačkoj tradiciji, koja opet svoje prirodno izvorište nalazi u literarnim uzusima originalnog srpskog pesništva. * Rajkovi prepevi poljskih romantičara imaju više no značajno mesto u njegovom prevodilačkom opusu. Iako u svom vremenu možda nisu pronosili slavu poljske književnosti kao njegovi prevodi proze Juzefa Ignacija Kraševskog, Henrika Sjenkjeviča, Adolfa Digasinjskog ili Marije Rođevičuvne, oni danas po mnogo čemu predstavljaju dragulj u kruni ukupnog našeg prevodilaštva s poljskog: posle Rajka dugo se naime u našoj sredini moralo čekati na sličan spoj pesničkog dara i pouzdanog poznavanja poljskog jezika. (1995-2000)
NAPOMENE
[1] O Rajku kao prevodiocu s poljskog v.: Dj. Živanović, N. M. Rajko i kontynuatorzy. [U zb.:] Śladami życia i twórczości Marii Konopnickiej. Wyd. drugie. Warszawa, 1966, 256-261; S. Subotin, Jedno pismo Nikole Manojlovića-Rajka. Prilozi za KJIF, 1968, XXXIV, 1-2, 139-141; P. Bunjak, Nikola Manojlović-Rajko kao prevodilac poljske književnosti (povodom stogodišnjice smrti). Filološki pregled, XXIV/1997, 1-2, 139-161; Isti, Pregled poljsko-srpskih književnih veza (do II svetskog rata). Beograd, 1999, 111-113 i passim.[2] U Rukopisnom odeljenju Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu pod signaturom M.928 čuvaju se Pesme N. Manojlovića-Rajka (49 str., rukopis).[3] Ova prepiska čuva se u Rukopisnom odeljenju Bibilioteke Matice srpske u Novom Sadu, sign. 1877-1900.[4] Up.: Jovan Grčić, Portreti s pisama, III. Zagreb, 1925, 182. - Tekst se, zbog brojnih nepreciznosti u tom izdanju, navodi prema rukopisu: Biblioteka MS, sign. 1879.[5] Stražilovo, I/1885, 3, 79-80. Među pesmama autora koje je Rajko u to vreme ili kasnije prevodio, ili pak onih koje je mogao čitati i prevoditi uzalud smo tražili neki sličan tekst. Prof. Miroslav Topić nam je ukazao na pesmu poljskog predromantičara Kazimježa Brođinjskog Widzenie na górach Karpackich r. 1821, za koju tekst iz Stražilova" vezuju tri ključna motiva - vizija iz naslova (prizrak/widzenie), Karpati kao topografsko i simboličko određenje lirskog subjekta i buđenje Slovenstva kao tema. Za Prizrak se ne bi moglo reći da je prevod ove pesme Brođinjskog, već je to u najboljem slučaju njena udaljena inspiracija, što je, mogućno, i razlog izostavljanju imena poljskog autora.[6] Stražilovo, I/1885, 6, 171-174.[7] Stražilovo, II/1886, 6, 185-186.[8] Stražilovo, IV/1888, 2, 22.[9] Stražilovo, IV/1888, 11, 163-164.[10] Stražilovo, IV/1888, 13, 200.[11] Javor, XIX/1892, 27, 418.[12] Brankovo kolo, X/1904, 37, 1154-1155.[13] Isto, 1155.[14] Isto, 1156. Prešt. u: Carigradski glasnik, XV/1909, 23.[15] O ovom prevodu i njegovom originalu M. Topić i pisac ovih redova pripremaju zajednički rad, te ovom prilikom o njemu neće biti govora.[16] Brankovo kolo, X/1904, 39, 1233. Izvornik za ovaj tekst nismo uspeli da pronađemo.[17] A. Mickiewicz, Dzieła poetyckie, t. I. Wiersze. Warszawa, 1979, 128.[18] Brankovo kolo, X/1904, 37, 1155.[19] Mickiewicz, 129.[20] Brankovo kolo, 1155.[21] Izuzev jednog stiha - poslednjeg u drugom katrenu („Spocznij, kochanko! W krąg noc i flaga“), koji je (bar u izdanju kojim smo se mi služili) strukturu 5+5 mogao dobiti omaškom (npr., ispuštanjem jednoga „jest" - W krąg jest noc i flaga).[22] Javor, XIX/1892, 27, 418.[23] S. Goszczyński, Dzieła zbiorowe, t. I. Lwów, [1911], 179.[24] Reč „flaga" (kišovito, ružno vreme; nevreme) u prevodu je »pojačana«. „Mećava" u srpskom tekstu bitno menja godišnje doba, odnosno sugeriše zimu.[25] Uzgred, ovaj „nemir" predstavlja i jedino smisaono proširenje srpskoga u odnosu na poljski tekst ove strofe.[26] V. Frančić, Słowacki w przekładach serbochorwackich. Pamiętnik Słowiański, 1951, II, 141.[27] S. Subotin, Juliuš Slovacki kod Srba i Hrvata. [U knj.] Iz poljsko-jugoslovenskih književnih veza. Beograd, Filološki fakultet, 1969, 61.[28] J. Słowacki, Dzieła, t. I. Liryki i inne wiersze. Wrocław, 1952, 66.[29] U genitivnoj formi, kako je upotrebljeno kod Slovackog, izgovara se: [o-fél’-ji].[30] Up.: Frančić, 142; Subotin, 61-62.[31] Subotin, 61.[32] Isto, 62.[33] Słowacki, nav. delo, 66-67.[34] Stražilovo, IV/1888, 11, 163.[35] Słowacki, 68.[36] Stražilovo, IV/1888, 11, 164.[37] Frančić, 142.[38] N. Żmichowska (Gabryella), Pisma, t. I. Warszawa, 1885, 263.[39] Stražilovo, IV/1888, 2, 22.[40] N. Żmichowska, nav. delo, 266.[41] Izuzetak je 2. stih poslednjeg četvorostiha („Została pamięć jej łzy“), gde dva od tri akcenta padaju na parne slogove, kao i za slog kraći završni stih („Pierścionek jej“), gde je, mogućno, reč o štamparskoj grešci (po svoj prilici, trebalo bi da glasi: („Pierścioneczek jej“).[42] Pesma je grafički raščlanjena na osam četvorostiha.[43] Stražilovo, IV/1888, 13, 200.[44] Izuzetak je, kao i u izvornom tekstu, samo jedan: treći stih („Ja primio, poljubio"), gde od tri realizovana akcenta - 2 padaju na parne slogove.[45] Svaki drugi stih u četvorostisima Rajkovog prevoda (ukupno ih je 8) završava se, kao i u originalu, jednosložnicom, tj. ima mušku klauzulu; od »četvrtih«, završnih stihova četvorostiha, pored navedenoga, još dva imaju daktilsku klauzulu, dok 5 stihova i u tom pogledu odražava organizaciju poljskog izvornika.[46] K. Ujejski, Pisma wybrane, t. I. Kraków, 1955, 137.[47] Stražilovo, I/1885, 6, 171.[48] Ujejski, na istom mestu.[49] Stražilovo, I/1885, 6, 171-172.[50] Mieczysław Romanowski, Poezye. Lwów, 1863, 20.[51] Stražilovo, II/1886, 6, 185.[52] Romanowski, nav. delo, 21.[53] Stražilovo, II/1886, 6, 185-186.[54] O nivoima ekvivalencije u pesničkom prevodu kao teorijskom problemu šire smo raspravljali u ranijim radovima. V. naredni tekst u ovoj knjizi: Asnik i Konopnjicka u srpskim prevodima.
|