Казимјеж Брођињски (Kazimierz Brodziński, 1791–1835)Рођен је 1791. у месту Крулувка у близини варошице Бохња (Малопољска, југ данашње Пољске, источно од Кракова), у породици ситног шљахтића, управитеља, а потом закупца једног великашког имања. Школу је учио најпре у селу Липњица Мурована, а затим у Тарнову, где је 1808. завршио и гимназију. Од 1809. до 1813. служио је у војсци Варшавске Кнежевине, најпре као обичан војник, па потом подофицир. Учествовао је у Наполеоновој кампањи 1812, када је унапређен у чин поручника. У тзв. Бици народâ код Лајпцига 1813. рањен је и пао у пруско заробљеништво. После пуштања из заробљеништва настанио се 1814. у Варшави и запослио као чиновник. У то време ступио је у масонерију и с временом дошао до петог степена посвећења, а 1819. постао је секретар Великог Истока Пољске (тела које је координирало рад појединих ложа на простору некадашње Републике). Од 1818. године предавао је пољску књижевност и стилистику у школама различитих нивоа (Школа драмских уметности, Војводска школа отаца пијара, Варшавски лицеј). Сарађивао је с угледним часописом Памјентњик варшавски (Pamiętnik Warszawski) најпре као члан уредништва, а затим као један од уредника. Пошто је стекао докторат филозофије, 1822. именован је за професора Краљевског варшавског универзитета (деловао од 1816. до 1831), где је предавао естетику, књижевност и стилистику. Од 1823. године био је члан варшавског Друштва пријатеља наука. Доста је путовао, пре свега ради лечења (боловао је од туберкулозе) – у Праг, Немачку, Швајцарску, Француску. Та је путовања користио и за склапање познанстава. Тако се упознао и спријатељио с чешким проучаваоцима Словенства и словенских старина Јозефом Јунгманом, Вацлавом Ханком и Јаном Коларом. Један је од не тако многобројних Пољака свога времена који су са Чесима и Словацима делили идеју словенске узајамности. За време Новембарског устанка уређивао је устаничка гласила Курјер пољски и Нова Пољска. Пошто су га устаничке власти именовале за генералног школског инспектора, радио је на опсежној реорганизацији просвете. После пропасти устанка, разумљиво, разрешен је свих својих дужности, па и посла професора Варшавског универзитета, који је декретом укинут. Једно време склонио се у Краков, али није остао у емиграцији: 1834. вратио се у Краков, где је уређивао алманах Јутшенка и часопис Магазин повшехни. Маја 1835. отпутовао је на лечење у Карлсбад (Карлове Вари), а на повратку, у јесен исте године, преминуо је у Дрездену, где је и сахрањен. ДЕЛА
Познавање немачког језика које је понео из школе учинило је да се веома
рано заинтересовао за књижевност на том језику. Читао је идиле Саломона
Геснера, дела Шилера, Гетеа (1822. превео је Патње младога Вертера).
Опште
признање донела му је идила Вјеслав (Wiesław, 1820). Била
је то слика из сеоског живота заснована на љубавној причи између
Вјеслава и Халине. Међутим, није била реч о перипетијама заљубљених.
Брођињски је у идили описивао свет у којем је владала хармонија између
честитих људи и природе. Извор свих врлина био је рад на њиви, блиска
веза са земљом. Оригиналност света представљеног у Вјеславу песник је
истицао ослањањем на фолклор.
[Адаптирано према: Bolesław Oleszkiewicz, Kazimierz Brodziński <https://literat.ug.edu.pl/autors/brodzin.htm>] Вјеслав. Краковска идилаВјеслав је с поднасловом „Powieść“ (овде: = приповест, прича) изишао 1820. у два наставка у часопису Памјентњик варшавски (Pamiętnik Warszawski, 1820, t. XVI; XVII), а од првог засебног издања (Pisma Kazimierza Brodzińskiego, t. I, 1821) носи данашњи поднаслов: Sielanka krakowska w 5 pieśniach. Реч је о најуспешнијој конкретизацији његове теорије идиле. Као што је означено у последњем ауторском поднаслову, састоји се од пет певања, при чему свако од њих представља фазу у развоју фабуле, често грађене око једног догађаја и за њега везаних обичаја у народној култури. Радња је смештена у околину Кракова (Малопољска), родни крај Брођињског. Догађај из прошлости који је обележио животе актера и послужио као својеврсна центрифуга у њиховим судбинама, колективним и личним, јесте Кошћушков устанак из 1794. године. Вјеслав је усвојено дете скромне сеоске породице Станислава и Боњиславе, који су сина-јединца изгубили у рату (устанку), а чија је старија ћерка у исто време нестала без трага. Вјеслава је отац на самрти оставио свом куму Станиславу у аманет. Изабраница Вјеславовог срца, Халина, такође је усвојено дете: усвојила ју је, изгубљену у шуми усред збега, удовица, како каже, „и сама некад мајка“, чији се муж није вратио из устанка… Радња. (1) У 1. певању, које служи и као експозиција, Вјеслав добија задатак од Стансилава да оде у Краков и купи пар коња. Том приликом вели да му је Вјеслав као рођени син, којег је изгубио у рату, те да за њега чува своје скромно имање и открива планове да Вјеслава у будућности ожени својом млађом ћерком Броњиком, која је још увек дете. (2) Већ у следећем певању догађа се „фатални“ преокрет. На повратку из Кракова Вјеслав наилази на бучно свадбено весеље, на које га по старом обичају као намерника позивају сватови. Ту упознаје Халину, лепу деверушу, и са њом пева и игра, а што је најбитније – смртно се у њу, на први поглед, заљубљује. Овде су богато приказани свадбени обичаји, а свадбарске песме које се ту наводе преузете су из аутентичног малопољског фолклора. (3) Наредно, треће певање приказује Вјеславов повратак кући с добром и повољном куповином коју Станислав веома хвали. Међутим, Вјеслав је ћутљив и тужан… Упитан, признаје да се заљубио у девојку на свадби на коју су га успут сватови свратили. Разговору, поред породице, присуствује и стари и мудри сусед, Јан, који је у читавој околини познат по познавању свадбених обичаја и наводаџисању. На Јанову мудру опаску, Станислав пристаје да Вјеслав, уместо да се ожени Броњиком, доведе девојку у његову кућу „као син снаху“ и даје му савет да одмах Јана пошаље у просидбу. (4) Четврто певање, осим што приказује традиционалну просидбу и „гледање“ момка и девојке, служи за откривање информација о Халини и њеној животној судбини. Ту се дознају појединости о њеном усвајању, сиромаштву, али и честитости и врлинама (!), као и „пресудна“ за дотадашњи изостанак просаца ове лепе девојке: она, наиме, нема мираз… Када Јан чује целу удовичину причу, а нарочито то да је Халину, уплакано „сироче“, пригрлила за време великог шумског пожара, пресуђује: мајка и девојка морају одмах да крену с Вјеславом и њим и заједно оду Вјеславовим родитељима. (5) Халина се као кроз маглу присећа неких слика из свог детињства и све води ка срећном расплету који приповедач, како сам признаје, не може да опише: Халина је, дакле, давно изгубљена кћи Станислава и Броњиславе, старија сестра Броњикина, коју је Вјеславова љубав вратила у родитељски дом… Вјеслав, изузев аутентичних фолклорних фрагмената, написан је парно римованим једанаестерцем. Ова идила Брођињског била је велики корак даље у односу на дотадашњу пољску традицију идиле. Довољно је само присетити се сентименталистичке идиле Франћишека Карпињског Лаура и Филон (1780). Словенски фолклорКао одушевљени присталица „културног национализма“ Јохана Готфрида Хердера, инспирисан његовом збирком народних песама Volkslieder (1778–1779), познатом под каснијим насловом Гласови народâ у песмама (Stimmen der Völker in Liedern, 1807), познајући притом рад својих славних чешких пријатеља-словенофила, Брођињски је преводио народне песме словенских и не само словенских народа. Тако се 1819. године појавио први пољски превод из српског фолклорног наслеђа: Хасанагиница – Pieśń morlacka. Żona Asan-Agi. Први стихови биће разумљиви и онима који не владају пољским језиком: Cóż to się bieli poza lasu brzegi? – Дело
Казимјежа Брођињског, које истраживачи квалификују као практично једини
пример пољског предромантизма, утрло је – првенствено својим односом
према фолклору – пут генерацији пољских романтичара. |