Јулијан Урсин Њемцевич (Julian Ursyn Niemcewicz, 1757–1841)Њемцевич спада међу најмлађе пољске класицисте. Рођен је 1757 на имању Скоки у Полесју у шљахтинској породици средњег имовног стања. Стицао је домаће образовање, а потом завршио варшавску Витешку школу (Кадетски корпус) и касније текао војну и политичку каријеру. Био је истакнути масон. Изабран је за посланика Великог (тзв. „Четворогодишњег“) сејма, где се истакао као активни члан тзв. патриотске странке, а заједно с Хугом Колонтајем био је аутор предлога текста Устава 3. маја. После победе Тарговичке конфедерације и обарања устава боравио је у емиграцији у Немачкој. За време Кошћушковог устанка био је ађутант и секретар Тадеуша Кошћушка, а заједно с командантом заробљен је после битке код Маћејовица и затворен у Петропавловској тврђави у Петербургу. Кад и Кошћушко, 1796, ослобођен је из заточеништва, те су обојица отпутовала у Сједињене Америчке Државе. Оженио се Американком Сузан Ливингстон Кин. Касније је био велики американофил. После успостављања Варшавске кнежевине, вратио се 1807. у Пољску. Од 1822. настанио се на свом имању у околини Варшаве које је назвао Урсинов (данас је то назив градске четврти на југоистоку Варшаве). Обављао је дужност секретара Сената у Варшавској кнежевини и Конгресној краљевини. Био је члан Друштва пријатеља наука (Towarzystwo Przyjaciół Nauk) од 1802, а од 1826. и његов председник. Много је путовао кроз пољске земље бавећи се питањима организације просветне делатности, али је притом свестрано проучавао прилике, економску географију, обичаје. По својим погледима на „пољско питање“ био је противник конспиративног деловања и залагао се за реформе кроз легалне институције. Када је избио Новембарски устанак 1830, послат је у дипломатску мисију у Лондон. У Привременој (устаничкој) влади Краљевине Пољске предводио је комитет за преглед докумената тајне полиције. После слома устанка одлази у тзв. Велику емиграцију, а од 1833. везан је за табор „Отел Ламбер“ – странку конзервативних монархиста окупљених око кнеза Адама Јежија Чарториског. Умро је у Паризу 1841. ДЕЛАЊемцевич је био истакнути
песник, прозни и драмски писац, есејиста и публициста епохе
просвећености, задржавајући јасан класицистички компас, али је својом
књижевном праксом дêлом заслужан за настанак романтизма. – Владислав код Варне (Władysław pod Warną, 1788) – Казимјеж Велики (Kazimierz Wielki, 1792) Прославио се политичком комедијом Повратак посланика (Powrót posła, 1791). Ово дело било је у чврстој вези са заседањима Четворогодишњег сејма и по хронологији свог настанка, али по времену радње – она се дешава у паузи између заседања. Захваљујући актуелности теме и одличној композицији, комедија је за кратко време стекла необичну популарност. Премијера је с великим успехом одржаја 15. јануара 1791. Одмах је постала предмет живе дискусије, па су се о њој оглашавали и посланици током рада Сејма, краљевска канцеларија, а чак је интерпретирана у дипломатској преписци тога времена. Главна драмска лица
подељена су према политичким погледима и јасно одражавају две политичке
позиције: реформаторску и конзервативну. У позадини се гради и љубавни
заплет. Реформатори: Поткоморник, његова жена Поткоморниковица и њихов
син Валери; антагониста им је Староста Гадулски (од пољ. gadać =
блебетати); политички су неутрални Старостиница, друга жена Гадулског и
бонвиван Шарманцки (од придева szarmancki = наглашено галантан, префињен
у опхођењу нарочито према женском полу), који су помодарци и љубитељи
елеганције, те их ни најмање није брига за судбину државе; Гадулски има
кћер из првог брака, Тересу. У позадини политичког плана комедије одвија се динамични ривалитет између Валерија и Шарманцког – око Тересине руке. И… Тереса се, очекивано, обећава Валерију. Тако се у политички план увлачи и проблематика генерацијског сукоба и сугерише транспарентна порука да је будућност на страни реформиста… *За време Тарговичке конфедерације Њемцевич је објавио неколико политичких пасквила против „тарговичана“. Почетком XIX века пише две обимне класицистичке поеме: Пулави (Puławy, наст. 1802–1804; штампано 1855), односно Четири доба човекова живота (Cztery pory życia człowieka, наст. 1804–1807, никад није објављена у целини). Посебног је спомена вредан његов први роман Два пана Сјећеха (Dwaj panowie Sieciechowie, 1815), писан у конвенцији пронађених двају рукописа припадника исте племићке породице, претка и потомка – једно с почетка XVIII, а другог с почетка XIX в. Историјске песме (Śpiewy historyczne, 1816)Њемцевичева збирка Śpiewy historyczne, циклус историјско-патриотских песама у којима се ствара идеализована слика пољске прошлости, била је једна од најпопуларнијих пољских књига у XIX веку, а без премца најпопуларнија у његовој првој половини. Ову збирку Њемцевич је стварао између 1808. и 1810. године по поруџбини Друштва пријатеља наука, чији су књижевни пројекти били срачунати на „силазак у народ“. Историјске песме ту су намеру у потпуности оствариле. Збирку чине 34 песме посвећене најважнијим личностима (поглавито владарима) из пољске историје. Као својеврсна инвокација, збирку отвара позната средњовековна песма Bogurodzica у тзв. краковском запису (13 строфа). Све остале песме, чији је аутор Њемцевич (укупно 33), прате обимни „додаци“ („przydatki”) – историјске информације о личностима којима су посвећене, али и општи прегледи појединих епоха, династија и сл. Поред тога, уз сваку се дају и ноте – за певање и клавирску пратњу, што је несумњиво допринело популарности књиге. Песме су писане једноставним али јасним језиком, форма је такође једноставна, а садржај намерно упрошћен и стилизован, па су се лако памтиле. Из целе збирке и њених појединих делова недвосмислено се види да се аутор руководио просветитељским принципима дидактичности (поучности), тј. активног деловања на свест читаоца. Ипак, колико год то парадоксално звучало, овај строги класициста-дидактичар својом је збирком утро пут пољским романтичарима. У обимном предговору својој књизи Њемцевич цитира прву књигу шестотомног дела Едварда Гибона The History of the Decline and Fall of the Roman Empire (1776), где енглески историчар говори о бардовима, односно, како пише Њемцевич, „певачима древних Германа и Гала“. Главни је закључак да је та патриотска поезија – намењена простом ратнику – будила снажан осећај припадности свом народу и надахњивала примерима јунаштва предака, и то као непосредан подстицај за борбу. Ово се тицало варварских народа (Келта, Скандинаваца, Германа…), где је поезија имала „реалну“ функцију, док је код „културних“ она „пре игра имагинације као пасија душе“… С тим у вези је и ова његова реченица: „Пева до дана данашњег украјински народ наш думе о Нечају Дорошенку и другима“. И тако Њемцевич заправо из украјинске народне културе преузима и посебно стилизује наративни лирско-епски образац думе, те неке од својих песама назива думама, као што су Duma o Michale Glińskim и Duma o hetmanie Żółkiewskim. Тај наративни образац, уз ослонац на народну културу, послужиће као основа романтичарске баладе. Прва песма која следи одмах за уводном инвокацијом („Pieśń Boga Rodzica“) носи наслов Piast, śpiew historyczny, а збирку затвара песма Pogrzeb X. Józefa Poniatowskiego, pienie żałobne. Из овога се види да је својом књигом Њемцевич обухватио читав готово хиљадугодишњи лук пољске повеснице, почев од Пјаста, легендарног протопласта династије Пјастовића, све до прослављеног пољског војсковође кнеза Јузефа Поњатовског (Józef Poniatowski, 1763–1813) који је погинуо у тзв. Бици народа код Лајпцига, борећи се на челу пољских јединица у Наполеоновој Великој армији, која је у тој бици потучена до ногу. Први пољски историјски романЊемцевич је и аутор романа Јан од Тенчина (Jan z Tęczyna, I–III, 1825) који је сматра првим историјским романом у пољској књижевности. Роман је настајао између 1821. и 1823. године. У широко постављеној историјској панорами епохе Зигмунта II Августа у средиште нарације сместио је необичну личност Јана Хшћићела (Баптисту) Тенчињског (1540–1563). Главни књижевни узор у реализацији овога подухвата био му је Валтер Скот, што се види у густом преплитању историјских реалија, описа живота и обичаја Зигмунтова доба до најситнијих појединости, с литерарном фикцијом у конвенцији сентименталног романа. Неки истраживачи доказују интертекстуалне везе са Сервантесовим Дон Кихотеом. О Јану Тенчињском и његовој судбини оставио је кратку поему Јан Кохановски – Спомен на свима врлинама штедро обдаренога Јана Баптисту, грофа од Тенчина… (Pamiątka wszytkiemi cnotami hojnie obdarzonemu Janowi Baptiście, hrabi na Tęczynie, bełskiemu wojewodzie i lubelskiemu staroście etc.). Готово невероватна биографија Јана Тенчињског већ је и сама по себи, без имало додатака, сиже за роман. Млади, изванредно образовани аристократа, са свега 21 годином стављен је на чело краљевског изасланства у Шведску и Финску. На двору Ерика IV планула је узајамна љубав између Јана и принцезе, рођене Ерикове сестре Цецилије. Иако би се могао очекивати с тим у вези велики скандал, Цецилија се толико заљубила у Јана и била толико упорна да ту љубав реализује – да су добили краљеву дозволу за венчање. Јан се вратио у Пољску да се финансијски спреми за свадбу, а кад је то обавио, 1563. отиснуо се преко мора за Шведску да и званично испроси Цецилију. Међутим, Шведска је у то време била у рату са Данском, па кад је данска морнарица пресрела његов брод и сазнала за циљ његовог путовања, бацила га је у ланце као ратног заробљеника. Умро је под неразјашњеним околностима у тамници у Копенхагену, чезнући за вољеном… Савременици су опис
владавине Ерика IV, који је, најблаже речено, био душевно неуравнотежен,
доживљавали као алузију на намесничку владавину великог кнеза
Константина Павловича у Пољској. АнтиутопијаМного година после Њемцевичеве смрти, 1858, објављена је његова контроверзна антисемитска фантастична проза Година 3333. илити Нечувени сан (Rok 3333 czyli Sen niesłychany). У питању је апокалиптична визија Варшаве будућности (Мошкопољ – Moszkopolis) којом су потпуно овладали Јевреји… ПутописиИсте, 1858. године у
Паризу изишао је обиман путопис Јулијана Урсина Њемцевича под насловом
Историјска путовања по пољским земљама обављена између 1811. и 1828.
године (Podróże historyczne po ziemiach polskich między rokiem
1811 a 1828 odbyte). Књигу чине 9 путописа из различитих покрајина
некадашње племићке републике. Ту су представљени бројни подаци
историјске, етногеографске и културолошке природе, а што је најважније –
пропагирана је идеја о јединственом простору пољске државе пре свих
подела. |