Романтизам

Европски романтизам је културна парадигма која наступа после просветитељства, а која траје, према традиционалној периодизацији, од Велике француске револуције (1789) до Револуције 1848. године. У пољској књижевности романтизам се уобличава касније и траје од 1822 (излазак из штампе Мицкјевичеве збирке Poezje, t. I) до 1864 (крај Јануарског устанка).

Битне одлике романтизма не само као књижевне формације, већ и као ширег погледа на свет састоје се у следећем:

– спиритуализам насупрот рационализму, дух насупрот разуму, инструменти спознаје отуда постају осећај, слутња и вера;
– индивидуализам насупрот колективизму;
– необуздана креативност насупрот канонима и конвенцијама;
– „природни“ насупрот класицистичком реду, фасцинираност природним стихијама;
– бекство у егзотику у просторно-временском смислу (романтичарски ескапизам);
– надахнутост средњим веком насупрот античким инспирацијама класицизма;
– народна култура као извор инспирације;
– културно уобличавање нације на основу хердеровског „народног духа“;
– идеал апсолутне слободе, народноослободилачка борба итд.

Романтичарске идеје довеле су до националног препорода средњоевропских, па тако и словенских народа.

Жанрови и врсте романтичарске књижевности, посебно пољске:

– дума
– балада
– песничка приповест (powieść poetycka) у Бајроновом духу
– поема/спев
– романтичарска драма

Посебно треба имати на уму жанровски синкретизам, тј. укрштање жанровских обележја.