|
Филолошки преглед
XXX (2003), бр. 1
САДРЖАЈ –
SOMMAIRE
СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ – ETUDES
Gvozden Eror, Šta se poredi u poredbenim književnim studijama (littérature
comparée)?
Norbert Col, L’Utopia de Thomas More: modèle au illusion?
Srdan Bogosavljević, Samuel Werenfels’ De meteoris orationis in
English Translation
Владислава Фелбабов, Рецепција Чича
Томине колибе у нас
Александра Изгарјан, Рецепција
афроамеричког женског писма у Србији
ИСТРАЖИВАЊА – RECHERCHES
Зорица Ђерговић-Јоксимовић, Рецепција
енглеске књижевности: случај Макјуан
Carmen Boustani, Les effets du dédoublement chez May Menassa
Предраг Мутавџић, Савремени грчки као
језик савремене међународне комуникације
Dragana Radojević, The Italianisation of the Dialects of Italy
HRONIKA – CHRONIQUE
Бруно Шулц у Лублину. „W ułamkach zwierciadła".
Konferencja naukowa w obchody 110. rocznicy urodzin i 60. rocznicy śmierci
Brunona Schulza 1892-1942 (Lublin, 18-21 listopada 2002) (Бранислава
Стојановић)
ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS
Балкан у делима британских аутора.
Поводом књиге Измишљање Руританије,
Империјализам маште Весне Голдсворти (Рахела
Ђорђевић)
Jan Adamowski: Kategoria przestrzeni w folklorze. Studium
etnolingwistyczne. – Lublin: Wydawnictwo Uniwersytetu Marii
Curie-Skłodowskiej, 1999. – 254 s. (Агњешка Ласек)
Abdul-Raof, Hussein: Arabic Stylistics: A Coursebook. – Wiesbaden:
Harrassowitz Verlag, 2001. (Драгана Ђорђевић)
У потрази за апсолутним. Octave Mirbeau,
Correspondance générale. Edition établie, présentée et annotée par
Pierre Michel, avec l’aide de Jean-François Nivet. L’Age d’homme,
Lausanne, 2002, tome 1, 929 p. Collection Caryatides (Бранка
Гератовић)
Нада Петровић, Француска глаголска
времена II. Београд, Филолошки факултет –
Народна књига, 2002. (Михаило Поповић)
Formal Semantic - The Essential Readings, ed. Paul Portner & Barbara
Partee: Blackwell Publishers 2002, 486 p. (Веран Станојевић)
Francis Corblin, Représentation du discours et sémantique formelle,
PUF 2002, 291 p. (Веран Станојевић)
IN MEMORIAM
Нада Петровић (1941 – 2003) (Михаило Поповић)
Ранка Куић (1925 – 2003) (Ивана Трбојевић)
Мила Стојнић (1924 – 2003) (Богдан Терзић)
BIBLID: 0015-1807, 30 (2003), 1 (p. 9-32)
UDC 82.091.001
Gvozden Eror
Institut za književnost i umetnost - Beograd
ŠTA SE POREDI U POREDBENIM KNJIŽEVNIM STUDIJAMA (LITTÉRATURE COMPARÉE)?
I.
Formativne epohe discipline
U radu se razmatraju shvatanja komparatističke discipline u protekla dva
veka, odnosno gledišta o njenom predmetnom području, kako se iskazuju kroz
različita definisanja njenog poredbenog aspekta, naglašenog već u samom
nazivu "littérature comparée". Prvi deo rada je posvećen zasnivanju
ove akademske discipline i širenju njenog poredbenog domena do osamdesetih
godina XX veka.
Gvozden Eror
QU’EST-CE QU’ON COMPARE EN LITTÉRATURE COMPARÉE?
I Les époques de la formation de la discipline
(Résumé)
L’aspect comparatif de la littérature comparée peut être jugé comme
secondaire ou bien tout à fait formel – concernant le nom de la discipline qu’il
ne faut pas prendre littéralement. Tout de même, les conceptions de ce qui est
à "mettre en relation" (D.-H. Pageaux), sinon de
"comparer", en littérature comparée peuvent nous montrer l’évolution
des idées sur le domaine propre de cette discipline des études littéraires.
Abel-François Villemain, qui tenait ses Cours de littérature française de
1828 à 1830 à la Sorbonne, dans une préface de l’édition de ces
"leçons" en 1840 parle de (son) "analyse comparée de plusieurs
littératures modernes", dans une autre préface de ses Cours, en
1838, il emploie l’expression "littérature comparée" (plus au
moins sur la trace de l’Anatomie comparée de Cuvier), mais dans ses
comparaisons il cherche principalement "ce que l’esprit français avait
reçu des littératures étrangères, et ce qu’il leur rendit". "L’esprit
humain" était l’objet de ses recherches, et il avait en vue tout d’abord
l’"histoire des mœurs et des idées modernes manifestées par les
lettres". – L’Histoire des littératures comparée de Lolié
(1906) représentait une histoire comparée des littératures, mais,
égalemment, une histoire comparée des civilisations et des sociétés.
Instituée vers la fin du siècle comme une discipline universitaire, la
littérature comparée, pour ses fondateurs, était néanmoins une sorte d’étude
qui "comparait" les littératures des nations différentes (et des
langues différentes) dans leurs aspects génétiques et morphologiques (et qui
voulait, d’après Baldensperger, "surprendre dans leur formation et leur
devenir" les œuvres des littératures différentes). Les titres des
chapitres dans la deuxième partie de La littérture comparée de Van
Tieghem montrent clairement ce qu’on compare dans la discipline à l’époque:
ce sont les genres et les styles; les thèmes, les types et les légendes, les
idées et les sentiments (exprimés dans et par la littérature).
Pour Anton Ocvirk, de Slovenie, à la même époque (1936), ce qui est
comparable dans la littérature comparée est precisé indirectement, dans le
classement des influences: il s’agit aussi des influences d’idées
(religieuses, phylosophiques, scientifiques, esthétiques et de théorie
littéraire), ensuite des influences des sujets et du contenu, enfin, des
influences des formes et du style (genres littéraires, les éléments
techniques de l’œuvre d’art, la composition, le style de l’époque et le
style individuel, etc.).
Dans les années cinquantes on peut noter des éléments du changement et d’élargissement
du champ comparatif de la littérature comparée - tout d’abord une
"nouveauté" chez M.-F. Guyard: il a, d’une certaine façon,
"franchi le Rubicon" en integrant dans sa version du manuel La
littérature comparée le chapitre: "L’étranger tel qu’on le
voit"!, en ajoutant ainsi, dans le domaine de la litterature comparée, l’interprétation
d’un pays à "la fortune des genres", "la fortune des
thèmes", et "les mouvements d’idées". Une décennie plus
tard, Cl. Pichois et A. M. Rousseau ont fait un nouveau pas dans l’élargissement
du champ comparatif: une section nommée "Littérature et beaux-arts"
a trouvé place dans le chapitre sur "l’histoire des idées" de leur
Littérature comparée. Bien qu’il faut veiller "à ne comparer
que le comparable", d’après ces auteurs, "la litterature comparée
nous fait prendre conscience des echanges intellectuels comme des
correspondances entre la littérature et les arts, nous aide à les rapprocher
ou à les opposer". D’où une innovation dans la première partie da la
définition de la discipline: "La littérature comparée est l’art
méthodique, par la recherche de liens d’analogie, de parenté et d’influence,
de rapprocher la littérature des autres domaines de l’expression ou de la
connaissance, ou bien les faits et les textes littéraires entre eux […]".
Mais c’est un comparatiste americain réputé, H. Remak, qui a présenté,
en 1961, une définition de "comparative literature" avec une optique
du champ comparatif fondamentalement changée, y introduisant une sphère des
études interdisciplinaires: "Comparative literature is the study of
literature beyond the confines of one particular country, and the study of the
relationships between literature on the one hand and other areas of konwledge
and belief, such as the arts (e.g. painting, sculpture, architecture, music),
philosophy, history, the social sciences (e.g., politics, economics, sociology),
the siences, religion, etc., on the other. In brief, it is the comparaison of
one literature with another or others, and the comparaison of literature with
other spheres of human expression." Comme Remak lui-même a dit plus tard,
c’est un élargissement du concept, de "comparative literature" à
la "nonliterature", ce qui a ouvert, involontairement, la boîte de
Pandore, comme on le verra dans les décennies à venir. Il s’agisssait d’une
orientation qualitativement nouvelle, qui n’exige plus la comparaison de deux
(ou plusieurs) littératures, et met l’accent sur la comparaison comme telle
– avec une seule condition qu’un des pôles principaux d’étude soit la
littérature. En soulignant "functional aspect of comparative
literature", le comparatiste americain voulait voir cette discipline plűtot
comme une "auxiliary discipline, a link between smaller segments of
parochial literature, a bridge between organically related but physically
separated areas of human creativeness".
Une telle conception "élastique" du champ comparatif ouvrait la
porte aux études comparées du caractère culturel et sociologique, qui voulait
se présenter, pour plus d’une raison, comme une littérature comparée
moderne. Cela a produit, d’un côté, les définitions assez confuses de la
discipline, qui devrait être, par exemple, en même temps, "une
perspective d’étude de la littérature" et "une démarche
intellectuelle visant à étudier tout objet dit, ou pouvant être dit,
littéraire, en le mettant en relation avec d’autres éléments constitutifs d’une
culture" (à la Remak), mais qui serait fondée aussi sur la question
"que se passe-t-il quand une conscience humaine, intégrée dans une
culture (dans sa culture), est confrontée à une œuvre expression et
partie prenante d’une autre culture?" (I. Chevrel, 1989). De l’autre côté,
il était même possible de présumer que "today, comparative literature in
one sense is dead", et partant des prémisses purement culturelles de
constater qu’elle vive sous les apparences différentes: "in the
transcedence of disciplinary boundaries through new methodological insights
supplied by gender studies or cultural studies, in the examination of the
processes of intercultural transfer that are taking place within translation
studies" (S. Bassnett, 1993)!
Ključne reči: komparatistika; poređenje, književno; književna istorija
Top
BIBLID: 0015-1807,30 (2003), 1 (p. 33-49)
UDC 820-3"15":304.9
Norbert Col
Université de Bretagne-Sud
L’UTOPIA DE THOMAS MORE: MODELE OU ILLUSION?
Ce travail propose une lecture critique d’Utopia de Thomas More qui met à
jour sa complexité. On s’aperçoit que l’île d’Utopie, loin d’être ce
monde nouveau auquel notre civilisation devrait se rallier dans l’espoir de se
réformer, n’est en fait que le décalque de notre monde dont elle procède et
où elle retourne. La position subtile d’un More à la fois conservateur et
réformiste distingue en définitive la Cité de Dieu et la cité des hommes,
les articule, les hiérarchise et montre combien leur confusion ne fait que
soumettre les humains à une pression sociale infiniment plus dommageable à
leur véritable nature.
Норберт Кол
УТОПИЈА ТОМАСА МОРА: МОДЕЛ ИЛИ ИЛУЗИЈА?
(Резиме)
Утопија Томаса Мора (1516) обично ce сматра
описом идеалног друштва које би ce могло
супротставити тачку по тачку искварености
и дивљаштву Европе, a посебно Енглеске, коју
je аутор познавао. У ствари, пажљиво читање
износи на видело сложеност једнога дела y
коме ce даје реч путнику, Хидлодеју, чија
прича изазива само нехајне коментаре
његових саговорника, a због неких својих
несувислости не може ce ни безрезервно
прихватити. Уочава ce да острво Утопија
никако није нови свет коме би наша
цивилизација требало да ce прикључи како би
ce реформисала, него je само пројекција
нашега света од кога потиче и коме ce враћа.
Ова игра огледала подстиче дакле на једно
критичко читање: двосмислени став Томаса
Мора, који je био и конзервативац и
реформиста, y крајњој линији одваја божији
град од људског града, узглобљује их,
успоставља хијерархију међу њима и
показује колико њихово мешање само излаже
људе друштвеном притиску који квари њихову
праву природу.
Кључне речи: утопија, утопијски
социјализам, идеално друштво, цивилизација.
Top
BIBLID: 0015-1807, 30 (2003), 1 (p. 51-63)
UDC 82.01"17"
Srdan Bogosavljević
Filološki fakultet – Beograd
SAMUEL WERENFELS’ DE METEORIS ORATIONIS IN ENGLISH TRANSLATION
U ovom prilogu su prikazane ključne ideje čuvene „disertacije" o
stilskim devijacijama bazelskog profesora Samuela Verenfelsa, koja predstavlja
jednu od najznačajnijih karika u lancu sličnih kritičkih napora od Aristotela
do kraja osamnaestog veka. Rad pokazuje zašto je, uprkos izuzetnim zaslugama,
Verenfelsova rasprava o deformacijama uzvišenog stila (meteora) morala da
ostane na nivou ne preterano precizne deskriptivne analize lišene
klasifikatorske obaveznosti.
Срдан Богосављевић
ВЕРЕНФЕЛСОВА “ДИСЕРТАЦИЈА” DE METEORIS
ORATIONIS У ЕНГЛЕСКОМ ПРЕВОДУ
(Резиме)
Објављена као додатак другом издању
расправе Logomachia (1702), Веренфелсова „дисертација“
De meteoris orationis представља не само изузетно
значајан документ текуће кампање против „барокне“
високопарности и прециозности, већ и
истакнуту (и, рекли бисмо, најчвршћу) карику
у ланцу критичких покушаја да се расветле
суштина и карактеристични модуси
псеудоузвишених стилова. Не одустајући од
идеологије прикладности (to prepon, aptum),
по којој сваком предмету одговара одређени
стилски ниво саобразно његовој вредности,
Веренфелс дели све врсте бомбастичних
израза (meteora) у три класе, а ове у
неколико поткласа. Веренфелсова изузетно
пенетрантна анализа је суочена са највећим
проблемима када покушава да се ухвати у
коштац са различитим појавним облицима
друге групе стилских девијација (групе
конституисане применом дефектног стила на
релативно узвишене предмете); испоставља се,
наиме, да не постоје поуздани критерији за
њихово разграничење, па према томе ни за
њихову класификацију. Испоставља се,
штавише, да је, упркос свему, Веренфелсов
напор ограниченог класификационог домета.
У том погледу, он, међутим, дели судбину свих
сличних напора од Аристотела па све до
краја осамнаестог века.
Кључне речи: Самуел Веренфелс, Псеудо-Лонгин,
узвишеност, псеудоузвишени стилови, meteora,
високопарност, прециозност.
Top
BIBLID: 0015-1807,30(2003), 1 (p. 65-78)
UDC 840-l"19"
Nikola Bertolino
Beograd
BEING BEAUTEOUS D'ARTHUR RIMBAUD
Un essai d'exégèse
En voyant "l'Entre de Beauté" du poème Being Bcautcous comme
un feu sous les assauts du vent et sur un terrain enneigé, on trouve dans ce
spectacle un immense potentiel symbolique. En analysant la symbolique du feu (du
soleil) et des os (des squelettes), aussi bien que celle de la "musique
sourde" et des "rauques musiques" contenues dans le poème, on
arrive à la constatation des liens existant entre Being Beauteous et le
petit fragment Ô la face cendrée..., considéré récemment comme un
texte tout à fait indépendant. Parmi les allitérations, très nombreuses dans
ce poème, la plus importante est celle contenant les consonnes fricatives
sourdes f et s, qui pourrait être considérée comme la formule acoustique
principale de cette "musique sourde" dont il est question dans le
poème. Being Beauteous et le fragment Ô la face cendrée... sont
un cri de détresse causé par la disparition du Feu de la force vitale
spirituelle, aussi bien que l'expression de la résignation, c'est-à-dire, du
contentement de la maigre consolation du monde "objectif. "
Nikola Bertolino
BEING BEAUTEOUS ARTURA REMBOA
(Rezime)
Being Beauteous jedna je od retkih Remboovih pesama koje sadrže opis
jednog bića. U ponekim tumačenjima, „divno biće" iz ove pesme
("l'Être de Beauté"), lišeno bilo kakvih ustaljenih oblika, viđeno
je kao antropomorfno, ali u njemu se može videti i Vatra, i to prikazana u
određenim okolnostima: u vetrovitom prostoru i na zasneženom zemljištu, tako
da je ugrožena topljenjem snega i udarima vetra. Ovakva predstava poseduje
ogroman simbolički potencijal: Vatra je ovde simbol duha, duhovnog života
prepuštenog objektivnom svetu čije ga delovanje („vetar") ugrožava,
ali ga i omogućuje tako što ga podstiče. U prilog ovakvom tumačenju govori i
akustička simbolika, ostvarena u pesmi u mnogobrojnim aliteracija-ma datim bilo
u obliku „gluhe muzike" (ugrožavajuće delovanje okoline i reagovanje
ugroženog bića), bilo kao „mukla muzika" (klepet kostiju, skeleta: glas
onoga što je mrtvo u biću, ali što može biti oživljeno vatrom Duha).
Najvažnijom „akustičkom formulom" pomenute „gluhe muzike" može
se smatrati kombinacija koja obuhvata suglasnike / i s, dva bezvučna
dental-na spiranta, ali tu su i druge vrste aliteracija koje ovoj pesmi daju
karakter složenog polifonij-skog ostvarenja. Čitava je pesma zasnovana na
simbolici vatre (sunca) i kostiju (skeleta), a nju čine potpuno izrazitom
sredstva akustičke simbolike kojima Rembo pribegava kao majstor koji zna da
odredi „oblik i gibanje svakog suglasnika". Obe ove simbolike, slikovna i
akustička, omogućuju da se ustanovi nesumnjiva veza između dva susedna teksta
na istom listu rukopisa Iluminacija: pesme Being Beauteous i
kratkog fragmenta 6 la face cendrée... koji se odnedav-no, zahvaljujući
otkrićima A. Guyauxa, smatra potpuno nezavisnim tekstom (dok se ranije smatrao
završnim delom pesme Being Beauteous). Oba teksta zajedno predstavljaju
izraz teskobe zbog nestanka Vatre životne snage Duha, kao i izraz rezignacije,
što će reći, zadovoljenja mršavom utehom „objektivnog sveta".
Ključne reci: akustička simbolika, aliteracija, antropomorfizam, egzegeza,
fragment (pesme-fragmenti), informno (bezoblično), mitologija sunca,
opisivanje, pesma u prozi, reč-ideja, rukopisi Iluminacija, simbol,
simbolički potencijal, simboličko transponovanje, simbolika kostiju (skeleta),
simbolika plamena (sunca), suglasnici (bezvučni dentalni, spiranti), suglasnici
(bezvučni velami, okluzivi), suglasnici (tekući, likvidi).
Top
BIBLID: 0015-1807, 30 (2003), 1 (p. 79-102)
УДК 820(73)-31"18":886.2
Владислава Фелбабов
Филозофски факултет, Нови Сад
РЕЦЕПЦИЈА ЧИЧА ТОМИНЕ КОЛИБЕ У НАС
Рад се бави рецепцијом романа Харијет
Бичер Стоу Чича Томина колиба у српској
култури. Први превод на српски језик
појавио се 1853. године (само годину дана
после његовог објављивања у Америци). Роман
је са немачког превео Милан Д. Рашић и
штампан је ћирилицом у Јерменском
манастиру у Бечу. Преводи Чича Томине
колибе су штампани у Београду и Новом
Саду током XIX века, а у XX веку, поготово од
како је дело постало део школске лектире,
адаптације романа за младе читаоце су често
објављиване, али још увек у преводу са
немачког језика. 2003. година обележава 150
година од првог превода романа на српски
језик и за српску културу би било важно да
добије нов и савремен превод интегралног
текста романа са енглеског језика.
Vladislava Felbabov
THE RECEPTION OF UNCLE TOM’S CABIN IN SERBIAN CULTURE
(Summary)
The study deals with the reception of Harriet Beecher Stowe’s remarkable
anti-slavery novel Uncle Tom’s Cabin in Serbian culture. The
first translation of the novel into Serbian is traced to an edition from 1853
(just a year after its publication in novel form in the United States) by Milan
D. Rašić printed in Cyrillic at the Armenian Monastery in Vienna. This
translation was done from German, which is the language through which Serbian
culture has continued to receive the novel to this very day. Translations
continued to appear regularly in the 19th century printed in Belgrade
and Novi Sad. In the 20th century, especially with the inclusion of
the novel into school reading lists, adaptations for young people were often
published in translation in all the languages of the former Yugoslavia. These
were likewise from German mostly from an adaptation done by George Peisen
Petersen and translated by Jovan Bogićević. In these editions, as their
afterwards, studies on the novel were also printed by renowned Belgrade and
Sarajevo authors. Uncle Tom’s Cabin continues to be published regularly
in Serbia in various adaptations ranging from school reading to picture books
for children. Attempts are being made to modernize the language of these
editions, though the greatest problem still remains the translation of
Afro-American English vernacular. 2003 will mark 150 years from the first
translation of Uncle Tom’s Cabin into Serbian. For this occasion it
would be appropriate for Serbian culture to get a new and modern translation of
the integral text of the novel from English. It would also be an occasion to
discuss the presence of the novel in Serbian language, culture and education,
numerous generation of young people have read it, not only as a historical text
but also as a cultural one, an image of America, and an introduction into themes
of universal humanity.
Кључне речи: Харијет Бичер Стоу, Чича
Томина колиба, превођење, рецепција
Top
BIBLID: 0015-1807, 30 (2003), 1 (p. 103-117)
УДК 820(73)-054(=96)-055.2:886.1
Александра Изгарјан
Филозофски факултет – Нови Сад
РЕЦЕПЦИЈА АФРОАМЕРИЧКОГ ЖЕНСКОГ ПИСМА У
СРБИЈИ
Чланак обрађује рецепцију дела
афроамеричких књижевница у Србији у
периоду од 1990. до 2002. Анализирани су чланци
домаћих аутора о афроамеричким
књижевницама, преводи чланака страних
критичара, преводи прича, одломака, песама и
говора афроамеричких књижевница и
интервјуа с њима. Чланак садржи и податке о
часописима где су се ови чланци и преводи
појављивали и разматра стратегије које су
довеле до њиховог објављивања.
Aleksandra Izgarjan
RECEPTION OF THE WORK OF AFRICAN AMERICAN WOMEN WRITERS
(Summary)
The paper deals with the reception of African American women writers in
Serbia during the period from 1990 to 2002. It contains data about articles
about African American women writers, translation of their poems, stories,
excerpts from their novels and interviews with them. The paper also provides
data about magazines in which these articles and translations appeared and
examines strategies which led to their publishing.
Кључне речи: рецепција, афроамеричко
женско писмо, Тони Морисон, Алис Вокер.
Top
BIBLID: 0015-1807, 30 (2003), 1 (p. 119-131)
УДК 820"19"886.2
Зорица Ђерговић-Јоксимовић
Филозофски факултет – Нови Сад
РЕЦЕПЦИЈА ЕНГЛЕСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: СЛУЧАЈ
МАКЈУАН
Ијан Макјуан, један од најдаровитијих и
најнаграђиванијих савремених енглеских
писаца, написао је две збирке прича, девет
романа и три ТВ-драме. Рецепција дела Ијана
Макјуана код нас отпочела је 1979. године,
када је Давид Албахари у часопису Градац
објавио превод његове приче „Геометрија
простора“. Од тада је на наш језик
преведено девет прича („Геометрија
простора“, „Између чаршава“, „Субота,
март 1991“, „Психополис“, „Размишљања
једног издржаваног мајмуна“, „Последњи
дан лета“, „Разговор с човеком из ормана“,
„Мртви свршавају“, „Прва љубав, последњи
обреди“), четири романа (Бетонски врт, Утеха
странаца, Црни пси и Амстердам) и једна ТВ-драма
(Рођенданска прослава Џека Флиа). Нажалост,
квалитет тих превода прилично је
неуједначен.
Zorica Đergović-Joksimović
THE RECEPTION OF ENGLISH LITERATURE: THE CASE OF MCEWAN
(Summary)
Ian McEwan, one of the most talented and awarded contemporary British
writers, has written two collections of stories, nine novels, and three plays
for television. The reception of his works in our country began in 1979, when
David Albahari published the translation of his story "Solid Geometry"
(trans. "Geometrija prostora") in the literary magazine Gradac.
Since then nine stories, four novels, and a play for television have been
translated into our language. Unfortunately, the quality of these translations
is rather unequal.
Кључне речи: Ијан Макјуан, рецепција,
савремена енглеска књижевност
Top
BIBLID: 0015-1807, 30 (2003), 1 (p. 133-140)
UDC 82-3-055.2(569.3)"19/20"
Carmen Boustani
L’Université libannaise
LES EFFETS DU DEDOUBLEMENT CHEZ MAY MENASSA
Awrak min dafater sajin, roman arabophone de May Menassa, Beyrouth, éd.
Dar An Nahar, 2001, s'ouvre sur une curieuse mise en scène de la situation
illocutive, le journal intime tend vers le roman d'un prisonnier de guerre qui
fait écho aux événements d'une guerre meurtrière, des grandes et des petites
misères quotidiennes dues à l'isolement et à l'éloignement. En tant que
protagoniste principal, Marwan décrit la faim, le sentiment d'abandon,
l'angoisse de ne plus être qu'un exilé de guerre maintenu hors du monde réel
et qui recourt aux mots dans un jeu de plusieurs strates de dédoublement afin
de se réaliser en profondeur. Un moi morcelé qui forge son identité dans une
recherche à travers l'image du père, l'image de l'autre prisonnier et le
journal écrit.
Кармен Бустани
ЕФЕКТИ УДВАЈАЊА КОД МЕЈ МЕНАСЕ
(Резиме)
Овај рад разматра разне аспекте удвајања
који се оцртавају у роману савремене
либанске књижевнице Меј Менасе Мемоари
једног заточеника, инспирисаног стварним
догађајима. Приповедач пролази кроз тешка
искушења која успева да поднесе
захваљујући писању мемоара. Он описује муке,
глад, осећање напуштености, стрепњу
заточеника који се налази изван реалног
света и прибегава речима у игри вишеструког
удвајања како би се у потпуности остварио.
Реч је о једном расточеном ја које трага за
својим идентитетом кроз слику оца, слику
другог заточеника и написани дневник. Реч
је јо једном расточеном ја које је на
нивоу текста распето између приповедача и
симболичне слике оца, а изван текста између
женског и мушког принципа, што се оцртава
кроз однос између романсијерке и њеног оца,
мушкарца кога она носи у себи, а који је био
посвећен писању и везан за књиге. Књига-огледало
добија прворазредни значај у тексту,
стварајући илузију да попуњава неки мањак,
али мајчино одсуство онемогућава
списатељском ја да оствари своје
унутрашње јединство, што се оцртава и кроз
лик самога приповедача, који је човек са
ничије земље, рођен на граници и чије
искуство открива једну универзалну истину:
слободни мислилац вечни је заточеник и
изгнаник у свету у коме живи.
Роман о заточеништву и изгнаништву удваја
се на више нивоа, као да се његов дискурс
продужава кроз неку врсту игре огледала
која продубљује његово значење.
Кључне речи: удвајање, женски принцип,
мушки принцип, заточеништво, изгнанство.
Top
BIBLID: 0015-1807, 30(2003), l (p.141-149)
UDC 807.74.85
Predrag Mutavdžić
Filološki fakultet-Beograd
SAVREMENI GRČKI KAO MEĐUNARODNI JEZIK KOMUNIKACIJE
U radu autor ukazuje na ideju o savremenom grčkom kao o jeziku koji bi mogao
postati međunarodni i internacionalni jezik komunikacije.
Predrag Mutavdžić
MODERN GREEK AS INTERNATIONAL LANGUAGE OF COMMUNICATION
(Summary)
For a very long time among Hellenists and people of culture there has existed
an idea of (Modern) Greek as international language of communication. In 1864 in
Paris Gustave d'Ei-chthal published a booklet with the title "De l'usage
pratique de la langue grecque" in which the author quoted thoughts of Marc
Ranicri reffering to the Greek language. But d'Eichthal was of opinion that only
purified and "cleaned" Greek, in a form of katharevousa, could become
a universal language of communication. The same idea existed by Voltaire - he
never said anything about "katharevousa", but in his two letters
addressed to Catharine the Great, dated September 1770 and 1772, it is visible
that he was an adherent of Greek as universal international language.
During a congress dedicated to a concept of organizing the World Federation,
Angelos Sikelianos, distinguished Greek poet and prophet of Delphic idea, came
out in his speech with a proposition of Greek as the official language of the
Federation in birth. He pointed out that, although Greece had never had a
particular and significant role in politics, its language had already affected
the whole human civilization and universal culture. Therefore, according to the
poet, it was quite natural to adopt Greek, as it had become a basic element of
Hellenistic and of classical education not only in Europe but worldwide.
Some forty years after the poet's death the linguistic situation in modern
and united Europe changed but for the better - all the languages of
state-members are official, equal and the E. U. finances linguistic projects of
its members in order to promote and support learning minor languages. Among them
is Modern Greek. That means that it has assured its future within the bounds of
international (mostly European) linguistic context. In the Balkans, however, it
is quite possible, both theoretically and practically, to be organized a
coordinate learning of Modern Greek as universal language of communication among
the Balkan nations and states.
Ključne reci: katarevusa, dimotika, savremeni grčki, međunarodni jezik
komunikacije.
Top
BIBLID: 0015-1807, 30 (2003), 1 (p. 151-160)
UDC 805.0.87
Dragana Radojević
Faculty of Philology - Belgrade
THE ITALIANISATION OF THE DIALECTS OF ITALY
The process of the Italianisation of the dialects of Italy has been
investigated to a certain extent, but very often only in terms of creation of
regional dialects, termed koinè. On the other hand, analysis of the influence
of standard Italian (SI) on local dialects has been largely neglected.
Therefore, this study will deal with the Italianisation of the dialects of Italy
only in terms of the influence of SI on local dialects.
Драгана Радојевић
ИТАЛИЈАНИЗАЦИЈА ДИЈАЛЕКАТА
ИТАЛИЈЕ
(Резиме)
Стандардни италијански језик има своје
корене у једном од дијалеката Италије,
тачније у фирентинском дијалекту насталом
из латинског који се говорио у том делу
Тоскане. Дијалекти Италије, дакле, нису
дијалекти стандардног италијанског језика,
тј. нису се развили из њега, већ из
различитих варијанти латинског језика који
се говорио у различитим областима Италије.
Стога је могуће говорити о италијанизацији
дијалеката Италије под којом се
подразумева утицај стандардног
италијанског језика на дијалекте који се
говоре у различитим крајевима Италије.
Процес италијанизације дијалеката
Италије већ је у извесној мери истражен, али
у највећем броју случајева само у вези са
стварањем регионалних дијалеката, коинеа. С
друге стране, анализа утицаја стандардног
италијанског на локалне дијалекте углавном
је занемаривана, те се, стога, у овом раду
бавимо управо таквом анализом без осврта на
стварање регионалних дијалеката.
Стандардни италијански извршио је снажан
утицај на дијалекте после уједињења
Италије, а нарочито у 20. веку, после Другог
светског рата, услед различитих
историјских и друштвених фактора,
наведених у 2. поглављу овог рада. У том
периоду па све до данас језичка ситуација у
Италији променила се у великој мери, а фазе
кроз које је прошла, као и тренутна
ситуација, описане су у 3. поглављу. Примери
италијанизације дијалеката Италије на пољу
лексике, фонологије и морфосинтаксе
наведени су у 4. поглављу, док је у 5. поглављу
дат кратак закључак рада уз напомену да је у
већини радова који се баве овим проблемом
посебна пажња готово увек посвећивана само
фонолошкој и лексичкој структури
дијалеката, док је поље морфосинтактичких
промена углавном занемаривано, тако да
процес италијанизације дијалеката Италије
на пољу морфосинтаксе остаје отворена тема
за даља истраживања у будућности.
Кључне речи: дијалекти Италије,
стандардни италијански језик,
италијанизација.
|
|